Како Америка бира председника

Америкаци бирају 45. председника Сједињених Држава индиректно, системом који се зове Изборни колеџ (Electoral College) и који је дефинисан већ у другом члану Устава. Када амерички грађанин гласа, он поручује представницима своје савезне државе, или електорима за кога треба да гласају.

Без обзира са коликом већином један од кандидата победио у некој савезној држави, сви гласови електора иду само њему. Изузетак су две државе - Мејн и Небраска, где се број електора дели пропорционално броју освојених гласова.

А како се одређује колико ће која држава имати електора? Свака држава их има минимално три. Остале добија на основу броја становника. Тај број се мења после сваког новог пописа становништва, дакле, једном у 10 година. Но, државе са малим бројем становника пословично имају више електора него што им припада.

Најоштећенија је Калифорнија, којој је оваким системом одузето 10 електора. Тако, на пример, глас једног грађанина Вермонта вреди колико гласови троје грађана Тексаса, док један глас из Вајоминга вреди колико четири гласа у Калифорнији.

Међутим, председнички кандидати увек пажњу и новац концентришу на само четири државе. То су Охајо, Флорида, Пенсилванија и Вирџинија, познате и као "климаве државе". За разлику од осталих 46 "стабилних држава" где Демократска и Републиканска странка мање-више знају да ли ће победити, традиционално, гласачи у "климавим државама" су неодлучни, па се за њихове гласове води и највећа борба.

А како гласа 11 милиона Американаца ван Сједињених Држава? Звучи невероватно, али скоро четири и по милиона људи, који живе на такозваним Територијама, дакле у Порторику, Гуаму, на америчким Девичанским и Северним Маријанским острвима, не гласају на председничким изборима, јер не живе ни у једној од савезних држава.

Дакле, ако сте Американац у дијаспори, па чак и амерички астронаут у свемиру, можете да гласате поштом, а ако живите на Територијама, то право вам је ускраћено, иако је број становника већи него у шест слабо настањених савезних држава.

Побеђује онај кандидат који скупи 270 електорских гласова

Но, вратимо се онима који право гласа имају, па су изабрали електоре. Укупан број електора износи 538. Он одражава збир броја чланова оба дома америчког Конгеса на који су додата три електора, који се бирају у америчкој престоници, која не припада ни једној од држава.

Дакле, победник председничких избора је онај кандидат који сакупи барем 270 електорских гласова. Овакав систем теоријски омогућава да кандидат победи са само 22 одсто освојених гласова. Само је потребно да освоји 50 одсто плус један глас у малим државама са вреднијим гласовима.

Ово је можда драстичан пример, али заиста се у историји Сједињених Америчких Држава три пута догодило да победи кандидат који је освојио мање гласова грађана. Последњи такав случај била је победа Џорџа Буша млађег над Алом Гором 2000. године.

Коначно, електори се састају у Вашингтону не у новембру, већ у децембру, и они су ти који званично бирају председника. Зачкољица је у томе што електори нису обавезни да гласају онако како то грађани желе и чак 87 пута су се до сада оглушили о вољу грађана, мада то никада није изменило коначан исход председничких избора.

Анонимни електори - реликт прошлости 

Зашто америчког председника бирају анонимни електори? То је реликт времена америчке борбе за независност када се основано страховало за безбедност изборног процеса.

А шта уколико ниједан од кандидата не досегне 270 електора? У том случају председника бира Представнички дом Конгреса, а потпредседника Сенат. Иако у Представничком дому седи 435 конгресмена, немају сви право да бирају председника, већ конгресмени једне савезне државе морају да стану из једног кандидата и дају му само један глас. Мало је једноставније у Сенату где свака држава даје по два сенатора, који у овом случају морају да се сложе кога да подрже.

Тако гласање за председника постаје потпуно диспропорционално, јер у 10 америчких држава живи више од половине становника, који би у овом случају имали само петину гласова. Уколико неким случајем гласање за прдседника у Представничком дому буде нерешено, а Сенат изабере потпредсеника, он ће и обављати дужност председника све док се драма у Представничком дому не расплете.

Само да нагласим, потпредседник у овом случају може да буде из супарничке странке председнику. У најгорем случају, уколико је у оба дома Конгреса гласање нерешено, дужност председника обавља председавајући Конгреса.

Све ово је, дабоме, теорија, али би лако могла да постане пракса уколико би постојао и трећи председнички кандидат. У том случају победио би онај кандидат кога подржава највећи број држава, ма како слабо настањених. То се и догодило 1824. године када је од четири кандидата Ендрју Џексон освојио највише гласова, али је Конгрес изабрао Џона Квинсија Адамса.