Фаталне грешке у Фукушими

Тврдње присталица нуклеарне енергије у Јапану да су нуклеарне централе отпорне на удар земљотреса и да је трагични исход несреће у Фукушими просто последица цунамија какав се виђа једном у 100 година – нису тачне, закључак је вишемесечног истраживања које је спровела највећа јапанска телевизијска станица НХК.

Тај јавни ТВ сервис у својој једночасовној емисији изнео је тврдњу да је у реакторима у Фукушими постојао фатални структурни проблем у вези са функционисање вентила за испуштање паре и да у Јапану постоји 26 реактора истог типа који представљају велику потенцијалну претњу у случају земљотреса.

НХК је зато упутио оштру критику на рачун јапанске владе која је одобрила рестартовање нуклеарних централa у земљи.

Водећа јапанска телевизија навела је и да су у пројектовању "Фукушиме 1" недовољно испоштовани стандарди отпорности постројења на сеизмичке ударе, као и да су велике количине опреме неопходне за обуздавање оштећених реактора остале неискоришћене у бази Токијске електроприведе (ТЕПКО) само 50 километара од централе.

Инжењери у самој нуклеарки и компанија ТЕПКО имали су довољно времена да спрече изливање радијације из реактора 1, 2 и 3 у којима је дошло до топљења нуклеарног горива, али су недостатак стручног знања, слабости у пројектовању централе и лоша организација у данима након удара земљотреса и цунамија проузроковали катастрофу која је могла бити избегнута.

Немоћ инжењера

Jапанска телевизија, која је интервјуисала око 300 људи, дала је детаљан приказ безуспешних покушаја радника централе да спрече изливање огромних количина радијације и осећај страха и немоћи који је владао у кругу централе.

Највеће количине радијације излиле су се 15. марта прошле године у 6 часова ујутру по јапанском времену из реактора број 2, читава три и по дана након земљотреса и налета цунамија који је уништио главне и резервне генераторе за напајање струјом и тако прекинуо неопходно хлађење реактора.

Да би се поново успоставило хлађење реактора било је потребно механички упумпати воду у њега, али је то није било могуће због великог притиска насталог гомилањем паре у унутрашњости реактора који је спречавао улазак воде.

Овај и други реактори у нуклеарки у "Фукушима 1" били су опремљени са осам вентила на унутрашњој кошуљи која окружује језгро реактора, који служе за испуштање паре и регулацију притиска, али они нису могли да буду даљински отворени због нестанка струје.

Пошто су у налету цунамија и резервни генератори били уништени, руководиоци централе одлучили су се за очајнички потез – наложили су радницима да поваде акумулаторе из својих кола, уђу у реактор и покушају да отворе поменуте вентиле користећи струју из акумулатора.

Упркос чињеници да је било довољно отворити само један од осам вентила и упркос напорима радника који су аутомобилским акумулаторима обезбедили струју потребну да се вентили отворе, они су, сви до једног, остали затворени.

Инжењери у централи нису успели да открију узрок тога, па су скупа са радницима немоћно посматрали како са проласком времена у реактору расте притисак.

У одсуству воде за хлађење, нуклеарно гориво у реактору се прегрејало, истопило и пробило дно унутрашњег металног кућишта реактора – феномен познат као "мелт даун".

Након тога било је само питање времена када ће и спољни зид реактора попустити.

Једина мера за смањења притиска у реактору 2 која је након тога преостала, било је намерно испуштање једног дела контаминираног ваздуха из њега, као што је то учињено у случају реактора 1 и 3, и то отварањем вентила на спољним цевима реактора. То би било штетно по околину, али би предупредило несрећу са несагледивим последицама.

За отварање спољног вентила овог пута је био потребан ваздух, али је и ту дошло до кашњења, јер је компресор ваздуха био неупотребљив због губитка електричног напајања.

Када је напајање ипак обезбеђено, инжењери у Фукушими су на своје запрепашћење схватили да ваздух који су почели да упумпавају у спољне цеви реактора не долази до вентила и да је он и даље затворен. Од тог тренутка у централи се само беспомоћно чекала експлозија реактора.

Сви у кругу централе били су паралисани страхом од сопствене смрти, па и уништења доброг дела јапанске државе.

Директор централе у једном тренутку наредио је евакуацију особља, али је у централи ипак остало педесет људи, који су ишчекивали смрт.

Након пуцања спољног зида реактора 2 и испуштања великих количина радиоактивних супстанци, облак радијације протегао се 300 километара преко насељених области јужно од централе пре него што су га ветрови преусмерили на Пацифички океан.

Још већу катастрофу спречили су војни хеликоптери који су, усред јаког ветра и радијације, очајнички из ваздуха заливали тај и друге оштећене реакторе у "Фукушими 1", као и ватрогасци из Токија који су својим ватрогасним колима потом из непосредне близине уливали воду у прегрејана језгра излажући се дејству радијације.

Узроци катастрофе

Јапанска телевизија НХК у својој емисији изнела је стручно мишљење нуклеарних физичара да њихове колеге и инжењери у централи нису схватили да осам вентила у унутрашњем кућишту реактора нису могли да буду отворени ни након обезбеђења напајања, јер је њихове клипове у супротном смеру притискала пара настала прегревањем горива, па зато нису могли да преузму даље кораке.

Пројектанти уопште нису узели у обзир ту могућност када су конструисали вентиле и реактор, тако да се може сматрати да они имају структурни дефекат.

Спољни вентил, пак, није могао бити отворен, највероватније стога што су цеви које су до њега доводиле ваздух биле израђене од материјала најмање отпорног на сеизмичке ударе, те су се у њима појавиле пукотине. То је још један пропуст у пројектовању и уопште слаба тачка нуклеарних централа када је реч о земљотресима.

Осим тога, јавља НХК, до кашњења у зауздавању оштећених реактора дошло је и због тога што је радницима у централи непосредно након наиласка цунамија испоручивана неадекватна опрема.

Тако је, на пример, војска централи испоручила акумулаторе од два волта, мада су за отварање унутрашњих сигурносних вентила били потребни акумулатори од 12 волти.

Један од радника централе изјавио је да није било времена и прибраности да се види шта је стварно потребно, него је у централу доношено оно што је било прво под руку, а то су, великом већином, били неупотребљиви акумулатори.

Иронично, открива НХК, за све то време у бази Токијске електропривреде, само 50 километара од централе, стајало ускладиштено чак око хиљаду акумулатора од 12 волти. У истим складиштима налазили су се и преко потребни генератори и камиони цистерне за упумпавање воде у реакторе, који су сви могли знатно допринети бржем хлађењу реактора и бар спречити експлозије у реакторима 1 и 3.

Ова опрема, међутим, није могла бити испоручена јер ТЕПКО није обезбедио заштитна одела за особље које би превезло ту опрему.