Досије "Жута кућа" - Сведочења припадника ОВК

Београдски недељник "НИН" преноси изјаву једног плаћеника и бившег припадника ОВК са иницијалима И.Т, који је рекао да је једну групу заробљених превезао према Тирани и Драчу, у Албанији, где их је, уз помоћ "обичних" трговаца људима, убацио на брод, који је испловио у међународне воде Јадранског мора.

Тамо су их лекари, махом из западних земаља, "раставили на саставне делове", како су операцију узимања органа називали поједини припадници ОВК.

Овај бивши припадник ОВК, чије је име познато редакцији НИН-а и који је одговоран за више отмица и убистава 1999. године, испричао је да је са Косова, преко Паштрика, превезао два камиона градске чистоће, у једном су били лешеви, а у другом заробљеници, који су прво мучени па убијени у Тропоју и Пешкопији.

Главни људи за пребацивање жртава са Косова били су Даут Харадинај, Сами Љуштаку и Јакуп Краснићи, а један албански сведок, заточеник логора Лапушник, испричао је да су Краснићи и сам Хашим Тачи директно учествовали у мучењима у овом логору, а одговорни су и за убиства заробљеника из Лапушника.

ОВК-у су у трговини органима помагали чак и неки муџахедини са добрим контактима у болницама на Блиском истоку.

Поједини припадници ОВК-а који су учествовали у уклањању лешева са Косова, тврдили су да је неколико заробљених српских војника, након мучења, било "растављено" у Кукешу, а њихови остаци су дуго времена били покопани на градском гробљу у том месту.

За део заробљених војника се убрзо након рата чуло да су завршили на хируршким столовима у болницама у Валони, за платежне купце из западне Европе и блискоисточних земаља.

Неки су, наводно, били пребачени чамцима у Италију и северну Африку, где су на сличан начин скончали, а иста судбина је задесила и оне који су отимани 1999. године, о чему су сазнања имали и поједини српски полицајци, али и домаће тајне службе.

Логори смрти

Према подацима НИН-а, прича о трговини органима почиње још 1998. године, од отмице Срба са копа Белаћевац, а већина их је убијена и то махом у логорима у којима су били смештени муџахедини и то у околини Кукеша и Бајрам Цурија.

Занимљив је податак о гробницама на планини Чемерника на југу Албаније, јер је та локација веома значајна, пошто, како се наводи у тексту, упућује на трасу трговаца органима преко Македоније, ка Бугарској, Турској, Молдавији, земљама Арабијског полуострва.

Најморбидније у причи је то да су и неки Албанци са Косова овим краком изнели своје органе, како би вратили дуг појединцима из ОВК, па су тако са једним бубрегом плаћали тај дуг.

У тексту се наводи да су Бурел и "жута кућа", на северу Албаније, само секвенца ове трагедије, јер су делови ОВК тај "посао" проширили и на Бугарску, Македонију, Турску, али и на Блиски исток, Италију, Немачку, Молдавију.

Додаје се да је истражни тим Хашког трибунала који је у фебруару 2004. године посетио "жуту кућу", за коју се сумња да су у њој вршене операције вађења органа, пронашао трагове крви не само у приземљу те куће, како је објављено, него и на спрату, као и необележене гробнице у близини те куће.

ОВК је трагове својих злочина, осим у околини својих кампова, крила и међу гробовима својих бораца, на Ђафа Прушиту, Морини, али и разним сеоским и градским гробљима.

Истрага овог злочина, коју у готово немогућим условима води српско Тужилаштво за ратне злочине, могла би да буде окончана без видљивих резултата, због цурења података из поверљивих докумената - оцењује се у тексту, уз константацију да отркивањем имена могућих сведока Србија задаје себи аутоголове.