Правоснажно одбијена тужба Илије Девића против Новог Сада

Девић је тужбом тражио да суд Град Нови Сад обавеже да му исплати преко 15 милијарди динара на име материјалне штете, као и 50 милиона динара на име штете у виду психичких патњи и страха, насталих као последица блокаде рачуна и стечаја Аутотраспортног предузећа "Војводине" чији је Девић био власник, саопштио је данас Виши суду у Новом Саду.

Девић је, како се додаје у саопштењу, између осталог тврдио да је Град Нови Сад одговоран за штету коју је претрпео наводећи да су га његови представници довели у заблуду тако да је поверовао да ће, када инвестира свој капитал у АТП "Војводина", то привредно друштво моћи нормално да послује, ради и остварује добит, а што се касније испоставило као нетачно, а за шта је Девић Илија видео одговорност Града Новог Сада. 

Накнада материјалне штете коју је Девић Илија тражио од Града Новог Сада односила се, између осталог, на штету насталу у поступку приватизације, штету на име изгубљене добити у АТП "Војводина", штету по основу добити од пословања аутобуске станице (приходи од перонизације, закупа, изнајмљивања рекламног простора и слицног...), штете по основу изгубљене добити од продаје аутобуса и машина, као и на штету насталу због одузимања Девићеве личне имовине.

Виши суд у Новом Саду је у децембру месецу 2017. године донео пресуду којом је одбио у целости захтев Девића као неоснован, а он је обавезан да туженом Граду Новом Саду накнади трошкове судског поступка у износу од преко три милиона динара.

У тој пресуди је, измеду осталог, било наведено да Девиц, лично, није могао од туженог Града Новог Сада потраживати описану штету јер са туженим Градом Новим Садом он лично није био ни у каквом уговорном, нити у вануговорном правном односу.

Према ставу суда штета је настала у поступку приватизације при чему је Девић закључио Уговор са Агенцијом за приватизацију, а не са Градом Новим Садом.

У потврђенопј пресуди је како се наводи у саопшрењу, наведено још неколико додатних разлога за одбијање тужбеног захтева, као што је чињеница да није доказана висина штете, нити је захтев за накнаду нематеријалне штете био довољно опредељен.