Заштићени сведок: СДБ Србије контролисала српске власти у Источној Славонији

Сведок је изјавио је да је у септембру 1991. године био присутан када је првооптужени Станишић, у то време помоћник начелника СДБ Србије, у селу Даљ у Источној Славонији искалио бес "што Вуковар још није пао", вичући на полицајце окупљене испред седишта владе самопроглашене српске аутономије.

По сведоку, из чијег исказа произлази да је био полицајац, Станишић је, потом, с лидером САО Славонија, Барања и Западни Срем (СБЗС) Гораном Хаџићем и помоћницима министра унутрашњих послова Илијом Којићем и Радославом Костићем "разматрао план за освајање Вуковара".

Којића и Костића, сведок је означио као припаднике СДБ Србије који су у том региону претходно наоружали локалне Србе и успоставили стварну власт: "Без Којићевог одобрења, ми ништа нисмо могли предузети". 

Тужитељка Грејс Харбор је припадност Којића и Костића СДБ Србије доказивала документима саме Службе.

РФЈ-113 навео је да је Станишић полицајцима тада рекао да "имају сву потребну опрему" за освајање Вуковара.

На питање тужитељке како је Станишић то могао знати, сведок је одговорио: "Којић и Костић су, заједно са Станишићем, малтене у његовом кабинету, били задужени за сво оружје и опрему која је долазила на ово подручје".

РФЈ-113 описао је испоруке оружја из Србије, преко Дунава, које су од 1990. организовали Којић, Костић и Михаљ Кертес, блиски сарадник тадашњег председника Србије Слободана Милошевића.

Према сведочењу РФЈ-113, српска Територијална одбрана, којом је командовао Којић, и паравојска Жељка Ражнатовића Аркана, у лето 1991. протерале су и опљачкале несрпске цивиле из Даља и села Ћелије, а неке су и убиле. 

Упитан да ли је Којић против починилаца злочина предузео неке мере, РФЈ-113 је одговорио одречно.

Сведок је назначио да је, затим, "чуо да су Горан Хаџић и Ражнатовић Аркан 21. септембра 1991. провалили у затвор у Даљу и одвели заробљенике" који су касније "нађени у бунару у Ћелијама, које је Аркан сравнио са земљом".

Као доказ да је то истина, тужитељка Харбор је цитирала извештај одељења СДБ Србије из Сомбора, упућен централи Службе у Београду, да су "Аркан и његови људи, заједно са Хаџићем, одвели из Даља 13 лица и стрељали их на обали Дунава".

По оптужници против Станишића и Симатовића, Ражнатовићева формација била је јединица СДБ Србије.

Хаџићу је Хашки трибунал судио за злочине у САО СБЗС, али је он умро прошле године, пре краја процеса.

Трибунал је био оптужио и Ражнатовића, али је он убијен 2000. године у Београду.

СДБ Србије је касније базу своје Јединице за специјалне операције, зване "црвене беретке", у Кули у Војводини, назвала по Радославу Костићу који је погинуо током сукоба у Хрватској. 

Оптужница терети "црвене беретке" за тешке злочине над Хрватима и Муслиманима у Хрватској и БиХ.

ЈСО је распуштена после убиства премијера Србије Зорана Ђинђића у марту 2003. године.

Данас започето унакрсно испитивање сведока РФЈ-113, одбрана првоопуженог Станишића наставиће сутра.

Станишића (66), који је од 1992. био шеф СДБ Србије, и његовог помоћника Симатовића (67) оптужница терети за прогон, убиства, депортације и присилно премештање хрватских и муслиманских цивила током ратова у Хрватској и БиХ 1991-95. У четири тачке оптужени су за злочине против човечности, а по петој за кршење закона и обичаја ратовања.

Злочини за које су оптужени Станишић и Симатовић почињени су, како тврде тужиоци, током спровођења удруженог злочиначког подухвата, чији је циљ било трајно и насилно уклањање Хрвата и Муслимана с великих делова територија Хрватске и БиХ, ради остваривања српске доминације. На челу злочиначког удружења био је, по тужиоцима, тадашњи председник Србије Слободан Милошевић.

После првог суђења, које је после једног неуспелог покушаја почело 2009, првостепено веће Хашког трибунала ослободило је 29. маја 2013. Станишића и Симатовића кривице по свих пет тачака оптужнице.

Апелационо веће Трибунала усвојило је 15. децембра 2015. кључне основе жалбе коју је на ту пресуду уложило Тужилаштво. Поништило је ослобађајућу пресуду и наложило да процес буде поновљен.