Одбрана Станишића: Милошевић имао утицај, али не и команду над Србима у Хрватској и БиХ

Сведок оптужбе Џон Вилсон то је прихватио, уз ограду да је Милошевић имао "ефикасан утицај" на вође Срба у Хрватској и БиХ.

Вилсон, који је 1992-93 био шеф војних посматрача УН и сарадник међународних изасланика, назначио је да није ни сугерисао да је Милошевић званично био одговоран за дела српских вођа ван Србије.

Према оптужници против Станишића, тадашњег шефа Службе државне безбедности (СДБ) Србије и његовог помоћника Франка Симатовића - Френкија, Милошевић је био на челу удруженог злочиначког подухвата чији је циљ било насилно и трајно уклањање Хрвата и Муслимана са великих делова територија Хрватске и БиХ, ради остваривања српске доминације.

Тај Милошевићев подухват, по оптужници, спроводили су Станишић и Симатовић преко СДБ Србије.

Станишића (66) и Симатовића (67) оптужница терети за прогон, убиства, депортације и присилно премештање хрватских и муслиманских цивила током ратова у Хрватској и БиХ, 1991-95. У четири тачке оптужени су за злочине против човечности, а по петој за кршење закона и обичаја ратовања.

Током унакрсног испитивања, Станишићев бранилац Вејн Џордаш предочио је документ УН из марта 1993. о "новој Милошевићевој улози миротворца".

Вилсон је одговорио да се "Милошевићев став мењао с временом" и да није био доследан.

"Често би налазио разлоге да нешто не уради, а некада би излазио у сусрет уочи састанака с међународним изасланицима", сумирао је сведок утиске са "више од десет" таквих састанака.

Вилсон је као тачну прихватио тврдњу Станишићевог адвоката да је, у то време, Милошевић био склонији да, у циљу укидања санкција Србији, лидере тадашње Републике Српске Крајине и РС стави под притисак да прихвате међународне планове.

Према Вилсоновим речима, односи између Милошевића и српских лидера стога су се "погоршавали".

Сведок је прихватио Џордашеву сугестију да је Милошевићева власт "тражила од свих народа у БиХ да се договоре".

Станишићев адвокат сугерисао је и да се Милошевић оштро противио идеји о уједињењу српских република у Хрватској и БиХ, коју су заговарали њихови лидери.

Потврђујући да је "било дискусија на ту тему", Вилсон је, међутим, одговорио да се "не сећа" какав је Милошевићев став о томе био.

Заступник одбране доказивао је документима да је било "свађа" између Милошевића, који је заговарао Венсов план, и српских вођа у РСК, који су му се противили.

Вилсон је одговорио да зна да је лидер РСК Милан Мартић сматрао да је прихватање Венсовог плана било "грешка", али лично није знао за Милошевићев став.
Одбрана Станишића оспоравала је и тврдњу сведока да је, у лето 1992, командант Војске Републике Српске (ВРС) Ратко Младић био "подређен" тадашњем начелнику Генералштаба Војске Југославије Животи Панићу.

Аустралијски генерал Вилсон остао је, међутим, при исказу да је "у мају 1992, Младић јасно показивао знаке подређености команданту ЈНА".

Додао је да то није значило да Младић, истовремено, није био подређен и председнику РС Радовану Караџићу.

На питање браниоца да ли је из Генералштаба у Београду Младић "добијао наређења 1991-92", Вилсон је одговорио да то може да потврди само у вези с једним инцидентом на сарајевском аеродрому у мају 1992.

Бранилац Џордаш затражио је од судија да одбаце делове Вилсоновог сведочења о "црвеним береткама", те о злочинима у Мостару, Сарајеву, Бијељини и Сребреници, уз образложење да нису у оптужници.

Расправно веће ће одлуку о том захтеву донети накнадно.

У јучерашњем главном исказу, Вилсон је изјавио да су "црвене беретке" и паравојска Жељка Ражнатовића Аркана злочинима етнички чистили територије у Хрватској и БиХ.

По оптужници, то су биле јединице СДБ Србије, а први командант "црвених беретки" био је Симатовић.

Унакрсно испитивање сведока Вилсона биће настављено сутра.

После првог суђења, првостепено веће Хашког трибунала ослободило је, 29. маја 2013, Станишића и Симатовића кривице по свих пет тачака оптужнице.

Међутим, апелационо веће Трибунала усвојило је, 15. децембра 2015, кључне основе жалбе коју је на ту пресуду уложило Тужилаштво. Поништило је ослобађајућу пресуду и наложило да процес буде поновљен.