Одбрана: Изетбеговићев мит о гранатирању и снајперисању Сарајева

Ратни командант Војске Републике Српске (ВРС), генерал Ратко Младић (74) оптужен је за терорисање становништва Сарајева дуготрајним гранатирањем и снајперисањем, 1992-1995 године.

Бранилац Дејан Иветић тврдио је да је и јединог преживелог сведока кога је тужилаштво извело током суђења, Фадилу Тарчин, када је имала 16 година у Сарајеву тешко ранила граната коју су испалиле "снаге Алије Изетбеговића", а не војска под командом Младића.

"Тужилаштво ради као да прикрива злочине Изетбеговићевих снага", оценио је Иветић.

Бранилац је поново Изетбеговића окривио за избијање рата у Сарајеву, подсећајући на његове речи да је "спреман да жртвује мир за суверену БиХ".

Изетбеговићеве снаге "користиле су присуство цивила у граду да заштите себе, кријући своје команде у продавницама и поштама, смештајући радионице за оружје у стамбеним зградама и подрумима, обучавајући регруте у основним школама, док су деца седела у разредима и размештајући снајпере на солитерима", рекао је Иветић.

Нагласио је да је генерал Младић "више пута забранио Сарајевско-романијском корпусу да пуца уколико то није апсолутно неопходно", нарочито током бројних примирја, како би "политичарима дао шансу да пронађу мировно решење.

Као доказ да је, насупрот томе, "Изетбеговић желео рат", Иветић је из извештаја Унпрофора цитирао да је "гранатирање значајно смањено, али да власти настављају да стварају мит да је град бомбардован очекујући међународну војну помоћ".

Тај мит био је толико важан да је муслиманска страна "гранатирала и снајперисала сопствени народ", рекао је Иветић, позивајући се и на речи команданта Унпрофора Мајкла Роуза да на трамваје у Сарајеву пуца "тајна полиција".

Супротно оптужбама, ВРС је била "пажљива да не напада цивиле", тврдио је Младићев бранилац.

По тумачењу одбране, докази показују да ВРС није била одговорна за две експлозије на сарајевској пијаци Маркале, у којима је погинуло више од 100 цивила.

Иветић је подсетио да су бројни истражитељи УН изјавили да нису могли да утврде тачно са којег је места граната испаљена, а да су неки од сведока из Унпрофора "били готово сигурни да то нису учинили Срби".

Негирајући да је ВРС отварала неселективну ватру на Сарајево, Иветић је назначио да је Армија БиХ имала обавезу да "одвоји цивиле од војних објеката". То није учинила, већ је сасвим супротно, цивилима забрањивала да напусте град.

Не негирајући да је на Сарајево "испаљен велики број граната", одбрана је тврдила и да је ВРС пропорционално одговарала. на нападе АБиХ којима је била изложена из Сарајева, иако су они спровођени и мобилним минобацачима из близине цивилних објеката.

"Главни војни циљ за СРК била је потпуна обустава непријатељства у Сарајеву. У складу с тим, спроводили су стратегију самоодбране. Нису покушавали да заузму Сарајево", подвукао је Младићев бранилац.

Одбацујући оптужбе за нападе на Башчаршију, Иветић је рекао да су се "Младићеве наредбе односиле само на војне мете – од којих су многе биле смештене у Старом граду". Додаје да "ниједан доказ није приказан да су мете које нису војне намерно нападане".

"Највећа штета на цивилним објектима у Сарајеву била је близу линије фронта. Само у малом броју случајева то се десило ван тих подручја и без видљиве војне потребе. Тужилаштво није доказало да је генерал Младић хотимично наредио гранатирање тих положаја или да их је СРК напао", подвукао је Иветић.

Одбрана је нагласила да је "цео град Сарајево, сам по себи, био војна мета".
Иветић је тврдио и да није било удруженог злочиначког подухвата у циљу терорисања становништва Сарајева.

"Теоријом завере", одбрана је назвала тврдњу оптужбе да је генерал Младић цивилима у Сарајеву ускраћивао хуманитарну помоћ, воду, струју и гас.

Одбрана није пропустила да поново истакне да је Радован Караџић био "врховни командант ВРС и СРК. Младић је био подређен њему".

Бранилац Иветић сугерисао је да је командант СРК Драгомир Милошевић био блискији Караџићу и Момчилу Крајишнику него Младићу и да се иза његових леђа састајао са њима.

Заступник одбране закључио је да током суђења није доказано да је генерал Младић "дозволио или предузео било какав незаконити напад, нити да је терор био намераван или да је смрт било које особе у Сарајеву била последица намерне акције било СРК, било генерала Младића". Одбрана наставља завршну реч.

Генерал Младић (74) оптужен је и за геноцид у Сребреници, прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, који је у шест општина имао размере геноцида и узимање припадника Унпрофора за таоце, 1992-1995.