Караџић није знао за убиства у Сребреници?

На суђењу Радовану Караџићу пред Хашким трибуналом, сведоци одбране Душан Ковачевић и Гордан Милинић тврдили су да Караџић у јулу 1995. године није имао сазнања о убијању Муслимана из Сребренице које је заробила Војска Републике Српске.

Ковачевић и Милинић посведочили су и да је Караџић, у то време, био у сукобу са командантом ВРС Ратком Младићем, сугеришући да, иако је био врховни командант, он није имао контролу над војском.

Тадашњи председник РС, Караџић оптужен је, између осталог, за геноцид над 7.000 муслиманских мушкараца из Сребренице у данима пошто је, 11. јула 1995. године, ВРС заузела ту заштићену зону УН у источној Босни.

Сведок Ковачевић, који је 1993. године био министар одбране РС, изјавио је да му "није познато да је Караџић икада разговарао са неким о Сребреници".

"О томе нисам чуо ниједну-једину реч од њега, било какве податке о жртвама у Сребреници".

Ковачевић је посведочио да је од генерала Младића и његових најближих сарадника из ГСС ВРС Здравка Толимира и Радивоја Милетића, крајем 1995. године, чуо да је било "неконтролисаног убијања мањег броја заробљеника" из Сребренице, које је било "одмазда" и "освета" за око 3.000 Срба које су муслиманске снаге до тада убиле у селима око енклаве.

У тим разговорима, Ковачевић је, како је рекао, чуо и да је "највећи број Муслимана погинуо у пробоју" из обруча око Сребренице кроз шуму ка Тузли. Из других извора, сведок је сазнао да су српске снаге стрељале "око 400" сребреничких Муслимана.

Генерала Толимира, суд у Хагу је неправоснажно осудио на доживотни затвор због геноцида у Сребреници, а Милетића на 19 година затвора због помагања и подржавања злочина над Муслиманима.

Сведок Ковачевић изјавио је и да до данас "нема других података", али да је Трибунал "свакако меродаван да кроз процесе утврди податке" и да су ти налази "меродавни" и за њега.

Сведочећи о сукобима између Караџића и Младића, Ковачевић је тврдио да је Младић имао амбицију да после рата буде председник РС и да је га је он лично чуо када је то рекао на једном састанку.

При том исказу, остао је и пошто су му тужиоци цитирали Младићеве речи упућене, у августу 1995. године, председнику Србије Слободану Милошевићу да "нема политичких амбиција" и да "жели да служи народу као војник".

Ковачевић је тврдио и да је ГСС ВРС "самостало планирао и изводио" операције "без знања врховног команданта".

Када су га тужиоци подсетили да је на суђењу Момчилу Перишићу изјавио да је операције морао одобрити Караџић, сведок је одговорио да је Караџић понекад "овластио ГСС да самостално спроводи операције за које је сматрао да су хитне".

Милинић: Главни штаб био "отуђено тело"

Сведок Милинић, који је 1994-95. године био Караџићев саветник за безбедност, изјавио је да Караџић "није контролисао ВРС", тврдећи да су генерали отворено говорили да "Караџић није њихов врховни командант".

"Цивилна власт није контролисала војне структуре", рекао је Милинић, подсећајући да је Караџић "три пута покушао да смени команданта ВРС генерала Ратка Младића", али да то "није могао" зато што је "Главни штаб ВРС имао силу и оружје".

"Главни штаб је самостално командовао као отуђено тело, а председник им је требао као покриће", тврдио је сведок.

Наглашавајући да је у јулу 1995. године имао увид у мноштво безбедносних извештаја, Милинић је тврдио да није имао сазнања о убиствима заробљеника из Сребренице и да "верује да Караџић, такође, није знао за то".

Милинић је сугерисао и да није аутентичан Караџићев потпис на Директиви број седам из марта 1995. године којом је ВРС наложио да у Сребреници и Жепи створи неподношљиве услове, без наде у даљи живот и опстанак цивилног становништва.

Аутентичност свог потписа, Караџић, који се брани сам, до сада није оспоравао.

По Малинићевим речима, Караџић је од ВРС, у фебруару 1994. и августу 1995. године, добио информацију да та војска није испалила гранате које су у два наврата изазвале бројне цивилне жртве на сарајевској пијаци Маркале.

Нове сведоке одбране, Караџић ће пред судије извести сутра.

Оптужница га терети и за за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ; терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада и узимање за таоце "плавих шлемова" УН, 1992-95. године. Караџић негира кривицу за те злочине.