Хроника скриваног злочина

Извештаји о трговини органим први пут су доспели у седиште УНМИК-а у Приштини у јесен 1999. године, али међународна полиција, тада, није покренула истрагу, кажу за Интернет портал Радио-телевизије Србије бивши  званичници те мисије.

До пре две године, Бернар Кушнер, који је у време када се одвијала операција трговине органима био шеф Унмика, тврдио је да се то никада није догодило. Кушнер је редовно извештаван о организованом криминалу, тврди један од некадашњих шефова УНМИК полиције, Канађанин Стју Келок,

Тајне операције ОВК на северу Албаније биле су заборављене све до априла 2008. године, када је бивша главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте објавила књигу "Лов: Ја и ратни злочинци" у којој се наводи да је 1999. године од новинара сазнала да је око 300 Срба и неалбанаца "заробљено и одведено у Албанију, где су им вађени органи".

Наводи Карле дел Понте били су повод за покретање истраге Савета Европе, коју је водио Дик Марти. Известилац СЕ је идентификовао најмање шест притворских јединица на територији Албаније, који се простиру на подручју од места Цахан, у подножју планине Паштрик, на албанској граници, до обале Драча, на којима су илегално држани затвореници којима су, после бруталних егзекуција, вађени органи.

Извештај Дика Мартија, настао после двогодишње истраге, означава Хашима Тачија као шефа мафијашке мреже која се доводи у везу са убијањем заточених Срба и Албанаца, због трговине органима.

Особе блиске Тачију оптужене су да су, после рата, тајно одводиле затворенике преко албанске границе, где је, како се наводи, неколико Срба убијено због бубрега, који су продавани на црном тржишту. У извештају се сугерише да Тачијеве везе са криминалом трају више од десет година и да су његови најближи сарадници из тзв. Дреничке групе, касније постали доминантна фракција у Ослободилачкој војсци Косова.

Дик Марти је навео да међународне власти на Косову - у то време реч је о УНМИК-у - нису сматрале да је неопходно да детаљно испитају околности под којима су се ти злочини догодили, или су то чиниле нестручно и површно.

Прича је почела да се распетљава, па је у јавност доспео извештај УНМИК-а из децембра 2003. године, у којој се описује пребацивања отетих Срба на север Албаније.

Ти људи су заточени између јуна и октобра 1999. године. У августу 1999. године, неки од ових заточеника (24-100) су са севера Албаније пребачени у секундарне притворе (приватне куће и индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном око Бурела, који се налази 110 километара југозападно од Кукеша. Такође, одвођени су и у притворе недалеко од Пишкопеје, 50 километара источно од Бурела, наводи се у извештају УНМИК-а.

Веродостојност овог документа су потврдила два извора у Хашком суду и мисији УН на Косову. Хашки трибунал никада није покренуо званичну истрагу о наводима из извештаја УНМИК-а.

УНМИК, даље, наводи да су заточеници који су одвожени у централну Албанију поново пребацивани, сада у мањим групама, до приватне куће, јужно од Бурела, где се налазила импровизована клиника. На том месту, заточеницима су одстрањивани органи, после чега су умирали. Њихови лешеви су закопавани у околини. Органи су транспортовани до аеродрома Ринас, недалеко од Тиране (око 75 километара југозападно од Бурела), и пребацивани у иностранство. Међу осталим заточеницима који су пребацивани до клинике у Бурелу налазио се и мањи број жена са Косова, из Албаније и источне Европе. Последња испорука заточеника до клинике у Бурелу је забележена с пролећа или почетком лета 2000. године.

Овај извештај је заснован на разговорима са најмање осам сведока, Албанаца из Црне Горе и са Косова, који су били припадници Ослободилачке војске Косова. Четворица су директно учествовали у транспорту најмање 90 Срба и осталих до притвора у северној и средњој Албанији. Од њих, тројица су испоручивали заточенике у клинику у Бурелу, двојица тврде да су учествовали у одношењу лешева недалеко од те куће и један тврди да је учествовао у транспорту делова тела и органа до аеродрома "Ринас" код Тиране. Ниједан није био директан сведок медицинских захвата.

Према њиховим изјавама, транспорт и медицински захвати извођени су уз знање или директно учешће високо и средње рангираних официра ОВК, као и доктора са Косова и из иностранства. Операцију су подржавале особе са везама са оперативцима албанске тајне полиције у време претходног мандата премијера Саљија Берише. Последња испорука заробљеника са севера Албаније у кућу у близини Бурела регистрована је 2000. године.

Други документ Унмика односи се на истрагу из фебруара 2004. године. Истрага, којој су присуствовало обезбеђење Хашког трибунала, тужилац из Бурела, локални полицајци и преводилац, трајала је два дана, односно 4. и 5. фебруара 2004. године, а извештај је предат месец дана касније, односно 8. марта, наводи се у документима у које је Интернет портал РТС имао увид.

Прикупљени доказни материјал, односно пластична интравенска боца, шприцеви, амбалажа од пилула, комад тканине који одговара материјалу за израду хируршких комбинезона, футрола за пиштољ, шприц и бочице разних таблета. Ти докази су, касније, уништени.

После објављивања извештаја Дика Мартија истрагу је покренула и Европска унија, која је на чело посебног тима који се бави ситраживањем веза лидера ОВК и организованог криминала поставила Американца Клинта Вилијамсона.

О активностима "Тима Марти" нема пуно информација, али је Вилијамсон разговарао са челницима неколико европских држава о програму заштите сведока, из чега се може закључити да су истражитељи ЕУ пронашли сведоке злочина.

Српско Тужилаштво за ратне злочине, такође, води истрагу, сматрајући да је најмање 300 ратних затвореника, Срба, било пребачено са Косова у Албанију до краја конфликта.

То тужилаштво је пре десет дана објавило да располаже новим доказима о трговини људским органима на Космету и у Албанији, као и да су случајеви "Жута кућа" и "Медикус" повезани.

За нелегалне трансплантације у клиници "Медикус", пред судом Еулекса у Приштини, тренутно одговара седам особа, међу којима су лекари и други учесници нелегалне трговине органима.