Тешки дани за Србију

Непосредно пре свечаног устоличења 45. наследника светог Саве, патријарха Иринеја, које ће се обавити на литургији у Пећкој патријаршији, 3. октобра, патријарх Иринеј је, у интервјуу за РТС, рекао да је Пећка патријаршија административни и духовни центар Српске православне цркве, као и да је "ово један од најтежих периода историје српског народа".

Ваша светости, свечано увођење у пећки трон обавиће се на литургији која ће бити служена у храму где су традиционално, кроз векове, устоличавани српски патријарси. У чему видите значај чина устоличења за српски народ и Српску православну цркву?

Пре свега, овај чин устоличења на трон српског патријарха у Пећи потврђује једну предањску историјску чињеницу да се српски патријарх после, да кажемо, административног увођења у трон, у Саборној цркви у Београду, свечано, торжествено и завршно представља увођењем у пећки трон, на коме су се устоличавали и где су увођени у патријараршску дужност сви српски патријарси. То је био знак да је онај изабрани патријарх представљен народу, цркви, сигурно и помесној цркви, као поглавар једне православне цркве. За нас је ово велики догађај, с обзиром на време, јер и на овај начин потврђујемо да је Пећка патријаршија административни и духовни центар наше цркве, да је он био место одакле се управљало српском црквом, место одакле су долазили и полазили српски патријарси, место одакле се чуо глас цркве који је упућиван свом народу српском.

Дакле, продужетак и наставак те праксе потврђује да је за нас и даље, и данас и убудуће, Пећка патријаршија центар наше цркве, у коме седе српски патријарси, одакле управљају светом црквом својом.

Да ли је, у готово осмовековној историји древног трона српских архиепископа и патријараха, било теже време од садашњег, за српски народ?

Па, ако бацимо поглед у прошлост, изгледа да је ово један од најтежих периода историје српског народа. Ми смо доживели пораз на Косову, али не потпуни, јер је и после Косова остала Србија, која је коначно пала после Цариграда и за то време је она функционисала као држава, благодарећи мудрости царице Милице и њеног малолетног, а касније пораслог и дораслог сина Стефана. За време владавине Османске империје било је страшно тешко, али смо тада били присутни на свим својим територијама. Било је страдања - уосталом, о томе говори читава наша историја - али садашње време је веома тешко и зато га сматрамо једним од најтежих периода у нашој историји, и народној и црквеној.

Поред многих проблема и тешкоћа са којима смо суочени, за нас данас је посебно тежак проблем питање Косова и Метохије. Ми не можемо замислити Србију без Косова и Метохије, без њених светиња, без Пећке патријаршије као центра и седишта српске цркве, без Дечана и светог краља дечанског, без Грачанице, Богородице Љевишке, а да ту додамо - и без Богословије призренске, која је, скоро преко 130 година деловала. Данас је спаљена, данас је уништена. И не само што је уништена, него је Призрен, некада царски град, Душанов и Милутинов, данас остао без народа, где спаљене зјапе српске куће, а на Косову српски манастири и цркве. Дакле, једно стање за Косово и Метохију теже, катастрофалније него икада.

Како видите односе са другим традиционалним црквама, али и са другим верским заједницама?

Па, наша црква, као и наш народ, увек се труде да поштују свачија верска убеђења и веровања и, наравно, желели смо и очекивали смо да то и други чине, када смо ми у питању. Нама је, у природи наше вере и народа, да поштујемо свачија убеђења. Имали смо до сада - а надамо се и сада и убудуће - добре односе са Црквом католичком, јер нам је она најближа од свих других цркава, а онда и са другим црквама: са муслиманством, јеврејством, јеврејском заједницом. Поштовали смо њихово убеђење, њихову веру, јер и са једнима и са другима имамо нешто и заједничко и на основу тога заједничког, па и на основу другога, били су поштовање, уважавање и најбољи односи, могући у једном времену и у једним историјским приликама. То је била пракса наша, жеља наша и желимо да то буде и убудуће.

А шта је оно што бисте, у овом свечаном тренутку, поручили народу српском?

Пре свега, ја као поглавар Српске православне цркве, заједно са браћом архијерејима, могу да упутим апел свом народу да остане веран својој вери, да остане веран својој цркви, јер је црква била верна свом народу, увек била са народом, како у време благостања, тако и у време патње и страдања и, неретко, онда када није било представника народа и вође народа, српска црква је замењивала вође и водила га онако како је знала и умела, увек имајући у виду корист свога народа. Дакле, то је разлог један да и данас, у овоме времену, народ буде одан својој цркви, својој вери, да не заборави своје духовне корене, јер ако бацимо летимичан поглед на нашу прошлост, нашу историју, културу, видимо дасве што је вредно и значајно нашем народу, то је учињено с помоћју и на темељу и истинама вере православне.

Према томе, немамо разлога да се стидимо ни своје прошлости, ни оне улоге коју је црква имала. За то имамо пуно разлога и очекујем да наш народ буде везан за своју цркву, да живи њоме и њеним истинама, које су истине општељудске и општечовечанске и које доприносе једном реду и поретку и осмишљавају и овај земаљски живот, а улива наду у бесмртни живот. Друго што бих желео да упутим нашем народу, а то је жеља моја и потреба нашег народа, јесте за јединством нашег народа у овим приликама и у овом времену.

Ми смо прилично подељени по разним основама, што није добро. Оно што треба да нас карактерише, увек и свагда, посебно сада, јесте да будемо јединствени у ономе што је интерес и народа и цркве, да нам општи интереси буду изнад личних интереса. Ако тако буде, онда ће нам то помоћи да лакше пребродимо садашње стање и прилике и да, на крају крајева, и остваримо оно што је свеопшта жеља народа, а то је да сачувамо своје име, да сачувамо своје границе вековне, своју културу, свој језик и све оно што нас чини народом.