Заборављени споменици револуције

Односом према споменицима културе и историје у Србији се не могу похвалити ни надлежне институције, ни држава, ни појединци.

Када је реч о обележјима револуције, поред вандализма пресуђују им и идеолошка убеђења. У Београду су споменици ипак, у бољем стању него у унутрашњости.

Бисте Моше Пијаде, Иве Лоле Рибара, Ђуре Ђаковића и Ивана Милутиновића на Калемегдану биле су оштећене, али су надлежни брзо реаговали.

"Београд је заиста према споменицима погинулим борцима и цивилним жртвама страдалим у Другом светском рату као мало који град у овом делу Европе имао, пре свега, хуман однос", изјавила је Лидија Котур, из Завода за заштиту споменика града у Београду.

Споменик Борису Кидричу у улици Кнеза Милоша није демолиран, али је због скулптуре Петра Убавкића, посвећене Таковском устанку, премештен.

"Скулптура Бориса Кидрича је измештена, не из идеолошких разлога, већ управо због тога што се сматрало да је на том месту потребно поставити споменик кнезу Милошу у улици која носи његово име и која представља центар државне управе", објаснила је Котур.

Моша Пијаде испред "Политике" заклоњен аутобуском станицом нестао је у растињу. У парку Мањеж графити не бирају место. Очи Душана Поповића сметале су вандалима као и купачица Ристе Стијовића.

Не зна се ни где су многе Титове бисте којима су се дичиле школе и општине.

У Алеји хероја у Крагујевцу деведесетих су порушене скоро све бисте народних хероја. Нестале су преко ноћи и вероватно претопљене, а постаменти и данас леже бачени по страни.

"Рушење и уклањање никако не долази у обзир, решење је оснивати музеје који би се бавили тим стварима па је то и потенцијална могућност за запослење нових људи у нашој бранши", изјавио је Ђорђе Миловановић из Завод за заштиту споменика културе у Крагујевцу.

Године 1991. склоњен је Титов споменик са Трга партизана у Ужицу. Још се води полемика где са пет тона тешким сведочанством историје.

"Установа Народног музеја одржава меморијални комплекс Кадињача и преко 200 других споменика, међутим, ми само одржавамо оно што технички можемо, значи кошење траве и засађивање цвећа, али конкретног инвестирања нема", рекао је Никола Гогић, директор Народног музеја у Ужицу.

Јадан је народ који премешта и руши своје споменике, рекао је један Ужичанин. Споменици нису криви. То је историја, то су чињенице, то мора да се чува.