Преглед штампе (25. 05. 2009.)

Јосип Броз добар скроз

Тито се више воли него мама и тата - деценијама су учени пионири широм бивше Југославије. Данас, после пада комунизма и крвавог распада државе, изгледа да је нешто од те љубави и даље остало. Од времена када смо Дан младости славили са већим заносом и усхићењем него Васкрс, на овим просторима одиграли су се многи велики догађаји. Ипак, култ Јосипа Броза је опстао. Феномен Тито је жив, а од целокупног предвиђеног декора у његову част, недостаје још само велелепна приредба, која је сваке године одржавана 25. маја. Како ствари стоје, да је неко поново одлучио да организује Дан младости, без проблема би напунио стадион ЈНА...

Баш као некада, из Умага је преко Кумровца прошле недеље кренула Титова штафета, а словеначко-хрватска "делегација", у понедељак стиже у Београд, где ће и прославити 25. мај. Штафету из Бихаћа доносе и босански "титоисти". У (Титовом) Ужицу недавно је група основаца положила пионирску заклетву, а разматра се и идеја повратка бисте Јосипа Броза на централни градски трг.

Иронично је што изгледа највећи жал за Титом имају Словенци, који су први побегли из његове Југославије. Тако је један Брозов следбеник преко целог брда у близини словеначко-хрватске границе, на трави исписао - ТИТО. Само у Босни и Херцеговини има преко 15.000 обожавалаца лика и дела Јосипа Броза, у чак 42 удружења. Овог викенда у Кумровцу се окупило 10.000 људи да прославе Титов (званични) рођендан.

Генерални конзулат СФРЈ, који је у Тивту основао Марко Перковић је посебна прича. Ово црногорско удружење Титових следбеника опонаша државу СФРЈ, па је тако до сада већ издало 1.600 пасоша са петокраком. Изложба "Ефекат Тито" у Београду недавно је имала рекордну посету. "Кућу цвећа" годишње посети неколико десетина хиљада људи. Да ли је потребно истицати да ниједан други музеј у Београду ни приближно не може да се похвали са толико посетилаца.

Док кафићи и ресторани са Титовим именом широм бивше Југославије одлично послују, сувенири и вино са Брозовим ликом обарају рекорде у продаји. Сваке године прода се чак 100.000 мајица са Титовим ликом.

Када је Броз у питању, Срби, али и остали југословенски народи често имају екстремне ставове. - Једни га називају највећим лидером у историји, а други се залажу да се његови посмртни остаци протерају из Србије. У оба случаја су у питању крајности. Сигурно је да Броз није био демократа, али није био ни Стаљин. Када се на овим просторима будила национална свест пре двадесетак година били смо спремни све најгоре да кажемо о Титу. Сада, разочарани и у економској кризи, сасвим је нормално да се сетимо неких лепших времена из СФРЈ, али се плашим да ће многи са таквим ставовима отићи у другу крајност - упозорава Божовић.

Оно што су у свету мајице са ликом Че Геваре, то су на простору бивше Југославије мајице са Титовим ликом. Божовић се слаже да се иза нове "титоманије" крије и носталгија људи за својом младошћу.

Срби наоружани „до зуба"

Случај Драгана Марића, који је протекле недеље са две бомбе у руци ушетао у зграду председништва, поново је подсетио на „стари" српски проблем о великој количини оружја у Срба. Према подацима полиције, у српском приватном арсеналу налазисе око два милиона комада оружја. Од тога око 1,1 милион је регистровано на око 800.000 физичких и правних лица.

Половину регистрованог оружја чине пиштољи и револвери, а остало пушке. Колики је пораст наоружања у популацији на годишњем нивоу говоре подаци полиције, према којима се у Србији годишње региструје око 15.000 комада оружја.

Највећи проблем је како кажу у МУП-у Србије, велики број нерегистрованог оружја. Распрострањеност и лака доступност оружја скоро свакоме, па чак и малолетницима, пре свега утиче на безбедност грађана. То потврђују и наши саговорници у полицији, који кажу да се пиштољи најчешће користе у озбиљнијим крвним деликтима, као што су убиства, застрашивања, разбојништва, самоубиства и покушаји убистава, док се пушке чешће злоупотребљавају у случајевима неовлашћеног пуцања на јавним местима.

О томе колико је наш народ „лак на обарачу" сведочи недавни крвави обрачун између газде кафане „Чигра" у Малом Мокром Лугу и петорице гостију, када је убијен Славомир Југовић, а четворо људи повређено. До свађе, туче и на крају пуцњаве дошло је јер су гости замерили газди кафане то што им је служено вруће пиво.

Чињеница да у овом случају није реч о мафијашком обрачуну, већ о сукобу грађевинских мајстора и керамичара, који је могао да се заврши и обичним песничењем, говори о томе колико је ниска свест овдашњег народа о опасности држања и ношења оружја.

Нису ретки случајеви да љубитељи кратких и дугих цеви уз регистровано оружје држе и велики број нерегистрованог наоружања. Управо је због тога оптужен и отац познате тенисерке, Дамир Докић. Полиција у Сремској Митровици саопштила је да је у његовој кући нашла седам ловачких пушака и пиштоља марке „берета" у легалном поседу, као и две бомбе и 20 метака калибра „357" за које није имао дозволу.

Док се са једне стране изналазе својеврсна оправдања за српску „до зуба наоружаност" у смислу народног фолклора и ратних дешавања у последњој деценији прошлог века, са друге стране изгледа као да се ништа конкретно не предузима да се проблем реши.

Оружни лист за оружје за личну безбедностможе да добије свако ко прође обуку, ко је пунолетан, пословно способан, нијеосуђиван по Закону о јавном реду и миру и Закону о оружју и против њега се не води кривични или прекршајни поступак. Одобрење је потребно и за набављање муниције и то у количини до 60 комада годишње.

Иако је забрањено ношење оружја без посебне дозволе, која може да се добије само ако се докаже да за то постоје изузетно оправдани разлози безбедности, чини се као да се грађани на ово не обазиру. Наруку им свакако иду ниске законске казне.

Уместо честитки за ћеркин рођендан, примамо саучешћа

Тишина се надвила се над Рељинцем, родним селом тринаестогодишње Бранкице Стошић, ученице шестог разреда Основне школе "Никодије Стојановић Татко" која је у суботу погинула у судару два ђачка аутобуса непосредно након поласка на екскурзију у обилазак Ресавске пећине.

У дворишту куће породице Стошић рођаке, комшије и пријатеље уплакан дочекује Бранкичин отац Дејан. Уместо честитки за ћеркин рођендан, прима саучешћа.

- Хвала што сте дошли. Уђите да за душу моје Бранкице, попијете кафу и ракију. Оде наша Бранкица, наше злато, на тринаести рођендан. Изгубисмо је у трену - прича кроз сузе, док његова мајка Ружа не престаје да дозива настрадалу унуку и проклиње злу судбину.

До несреће у којој је страдала Бранкица а повређено више од тридесеторо деце, од којих најтеже њена другарица С. Ј. (13), дошло је на путу Мерошина - Ниш, крај села Балајнац, када је возач другог аутобуса из колоне, Јован Јовановић сустизао аутобус испред себе и ударио у његов задњи део. Након судара, први аутобус којим је управљао Небојша Стевановић из Прокупља слетео је на десну страну пута, а други на леву. У њему је повређено седамнаест путника. Дванаесторо повређених превезено је у Ниш, од којих је на лечењу задржано десеторо, док су двадесетак малишана родитељи одвезли у болницу у Прокупљу, где су им на прегледу констатоване, на срећу, само лакше повреде и сви су пуштени кући.

У том другом аутобусу била је и Бранкица. Насмејано дечје лице, ведар поглед и веселе очи.

- Била је понос наше куће. Увек насмејана, ведра, вредна, добар ђак. До аутобуса је за школу пешачила два километра, сваки дан, устајала је у шест ујутру. Ако нешто погреши, знала је са хиљаду речи да исправи грешку, да се са сваким нашали - прича Бранкичин деда Живорад. То јутро, девојчицу је отац Дејан повезао од куће.

- Кренули смо у пет ујутру да би стигли на аутобус. Испратио сам је и вратио се кући. Са мајком сам попио кафу и планирао да радим. Супруга Весна која је недавно као чистачица почела да ради у болници, отишла је на посао. Бранкица ми се јавила телефоном кад је кренула, а после још једном на излазу из Прокупља. Следећи позив је био у 7.30 сати. Позвала ме је моја школска другарица, чији син иде са Бранкицом у одељење. Јавила ми је да су деца имала удес и да идемо по њих. Рекла ми је да су сви добро. Одмах сам позвао моју Бранкицу, звао сам је стотину пута, телефон је звонио а она се није јављала. Слутио сам најгоре. Кад нисам могао да упалим аутомобил који сам пре тога без проблема возио, осетио сам да се десило нешто страшно. До места удеса повезао ме је зет. Бранкицу тамо нисам нашао. Онда смо кренули до нишке болнице, да је тражимо.

Лекари и сестре који су збрињавали осталу децу имали су само један одговор: "Не знамо где је ваше дете." Онда су ми полицајци рекли истину, да ми је ћерка погинула и да је у мртвачници - јецајући прича Дејан.

Владика и поп пркосе Синоду

Духовно-рехабилитациони центар за лечење болести зависности у Црној Реци наставиће да ради, мада је Синод Српске православне цркве затражио да се распусти, каже за Пресс протојереј Бранислав Перановић, управник центра. Камп може да распусти само владика рашко-призренски Артемије, тврди Перановић, и наглашава да „сумња да ће владика то урадити".

- Наставићемо да радимо. Не можемо да престанемо са радом пре него што се камп распусти. А то једино може учинити владика рашко-призренски Артемије. Тај захтев Синода упућен је управо владици Артемију да он распусти камп, а против мене и мог помоћника свештеника покрене црквено-судске поступке. Дакле, ако владика одлучи да угаси овај камп за наркоманију који је формирала Рашко-призренска епархија, свакако ћу се повиновати одлуци свог епископа без икаквог противљења - каже протојереј Перановић.

Он је уверен да ће одлука владике Артемија бити разумна, а под тим подразумева да ће центар наставити са радом уз корекције свега што не ваља.

- Владика Артемије је човек искусан, одговоран и није брзоплет. Верујем у његову разборитост, па стога мислим да ће донети разумну одлуку. А разумно је једино да се решава и поправља оно што не ваља, не гаси се институција. И човек ако се разболи он се не убија, већ лечи. Јесмо за корекције где има потребе. Све друго је исхитрено, па и наредба Синода - сматра Перановић.

Епископ рашко-призренски Артемије није хтео да прокоментарише за Пресс наредбу Синода да се распусти центар. У изјави Тањугу владика је рекао да центар не припада манастиру Црна Река и да у њему не раде монаси, а цео случај повезао је са случајем Бајден.

- Центар о коме се дигла толика прашина ових дана није у оквиру манастира Црна Река, него у близини манастира и са манастиром нема ништа заједничко. Центар такође није нелегални стационар, већ је легално регистрован код државних органа - рекао је Артемије, и додао да му „све мирише на случај Бајден":

- Случај око кога се дигла прашина и снимци који су заиста застрашујући потичу од пре неколико година и није нешто што се сада дешава. Не знам зашто је то неко сада извукао из нафталина. Све мирише да је у питању монтиран процес повезан са случајем Бајден - манастир Високи Дечани - оценио је владика.