Преглед штампе (24. 05. 2009.)

Јованка Броз: Сналазим се како умем и морам

Јованка Броз, удовица бившег председника СФРЈ, последњих недеља је поново предмет медијске пажње. Посете двојице министара Владе Србије у кући у којој живи од Титове смрти, Расима Љајића и Ивице Дачића, опет су скренуле пажњу јавности на, у најмању руку, чудан положај некадашње прве даме из времена када је Југославија била велика и поштована земља.

Министри Љајић и Дачић су после ових посета изјавили да ће учинити оно што је у њиховој надлежности да се њена ситуација побољша. То је био и повод да се о њој изнова пише уз обиље спекулација и сензационалистичких детаља који њен случај прате већ готово три деценије.

Сама Јованка Броз за све ово време није се ниједном огласила у јавности. Иако су јој се обраћали новинари из неких најугледнијих редакција света, уљудно је одбијала да говори о себи, мада је од хонорара који су јој за то нуђени могла пристојно да живи.

За „Политику" је, међутим, прошле недеље пристала да, први пут, одговори на неколико новинарских питања.

- Одмах после Титове смрти избацили су ме као кофер из Ужичке 15, у спаваћици, без ичега, без права да узмем бар неку нашу заједничку фотографију, неко писмо, књигу, одећу, и без моје воље „стрпали" у кућу, рекоше привремено, у којој живим готово три деценије. С једне стране, за јавност је био приређен величанствен погреб на који су дошли скоро сви државници света да том великом човеку одају пошту, а с друге, имате људе који су са мојим мужем последњих година његовог живота радили шта су хтели, такође и са мном, и на крају ме покрали. Имате такве као што је споменути Грковић, који је награђен чином, ваљда за недела која је починио према мени.

- Не могу да добијем Титову пензију, јер немам документа, а и зато што Тито „није имао плату", саопштио ми је у присуству неких назовиправника, 12. јула 1982. Фадиљ Хоџа. Никада нисам добила било какво решење о пензији. Тачно је да добијам неку апанажу, али коју и од кога никада нисам сазнала. Господин Љајић је први политичар који се заинтересовао за мој случај. А као супруга председника земље, али и као борац, као потпуковник и носилац Споменице имам право, као и сваки грађанин, на пензију и имам право на адекватан смештај, а не привремени, одакле увек неко може да ме избаци кад хоће.

Срећом, служило ме је здравље, па сам сама могла да водим рачуна о себи, као и да живим из ината. Сналазим се како умем и морам.

Само беспарица стабилна

Све генерације оних који су живели на овом подручју сасвим сигурно као "цртицу" из своје младости памте - захтев за штедњу. Данас, у време преливања велике светске кризе на овдашњи економски миље, вратила су се и сећања на разне стабилизације, девалвације, стагнације... У сваком случају, историји некадашње СФРЈ, али и свих држава, њених наследица (па и Србије) једно је заједничко - периоди у којима је било тешко и неизвесно живети.

Једно од обележја СФРЈ у привредном животу била је доминантна улога државе, али и честе промене на овом пољу. Тако је трансформација система у правцу изградње самоуправљања започела 1950. године, а привредном реформом 1965. године, започет је процес прилагођавања дотадашњег система тржишном. Промене су се дешавале и 1967, 1968 и 1969. године, а затим се, до 1971. године готово ништа, у системском смислу, у СФРЈ није мењало.

Доминантан проблем почетком шездесетих година били су инфлација и платни дефицит. Економска политика била је заснована на идеји да "даља улагања нису потребна, јер се постојећи капацитети користе половично". То је значајно утицало на опадање стопе привредног раста. Смањена инвестициона активност значајно је смањила могућност запошљавања, као и изразито заостајање неразвијених подручја.

С друге стране, у то време у СФРЈ нагло почиње да се развија потрошачка психологија.

Власт промовише потрошњу као "главну моторну снагу развоја", а тежиште се ставља и на прерађивачке гране индустрије тако да СФРЈ креће да, упркос "заклињању" у потребу извоза као приоритета, увећава увоз сировина. У исто време примарна производња тавори, жељна капитала и улагања. Раст личног дохотка био је, у овом периоду, изнад раста и продуктивности рада и раста БДП. Приметно је и све чешће неравномерно територијално размештање инвестиција, и поред тога што је равномерни развој, као социјални циљ, нашао своје место још у Првом петогодишњем плану развоја наше земље.

Све ово условљава да СФРЈ следећу деценију дочекује са све већим социјалним раслојавањем. Почетком седамдесетих, руководство СФРЈ почиње да схвата да се концепт и пракса самоуправног социјалистичког предузећа - превазиђен. Зато се кренуло са великим променама, које су кулминирале доношењем Законом о удруженом раду из 1976. године, који се одликовао "делегатским начином одлучивања, слободном разменом рада, остварење начела расподеле према раду..."

Седамдесетих година долази до енормног задужења Југославије у иностранству. У 1972. године инострани дуг износио је 2,3 милијарде долара, а у 1980. години - 9 пута више.

Стручњаци кажу да су управо политичка и привредно - системска решења из овог периода довела до привредног краха и распада земље. Ту се, пре свега, мисли на Устав из 1974. године и Закон о удруженом раду из 1976. године.

Вишак 400 судија и стотину тужилаца

Високи савет судства је проценио да је за нову мрежу судова, која ће почети да функционише од 1. јануара наредне године, потребно око 1.800 делилаца правде. Ако се има у виду да у Србији сада има нешто више од 2.200 судија, то практично значи да ће око 400 њих бити вишак и да ће морати да потраже други посао.

И пројекција Државног већа тужилаца упућује да од Нове године у органима гоњења неће бити места за садашњих 760 носилаца јавнотужилачке функције. Процене Државног већа тужилаштва су да би Србија требало да има између 500 и 600 тужилаца, односно заменика тужиоца.

Извор „Блица недеље" из правосудних кругова износи да је процену броја делилаца правде Високи савет судства извео на основу „Оквирних мерила и норми" које је доскорашњи Високи савет правосуђа сачинио 2006. године. Служећи се поменутом методологијом, прецизира извор „Блица недеље", Високи савет судства је проценио да Врховни касациони суд треба да има 29 судија, апелациони судови у Београду, Нишу, Новом Сади и Крагујевцу 230, виши судови 250, основни судови 1.100, Виши привредни суд 26, привредни судови 126 и Управни суд 26 судија. Поред тога, додаје овај извор, 550 делилаца правде радиће у прекршајним судовима.

Како „Блиц недеље" сазнаје, коначан број судија и тужилаца Високи савет судства и Државно веће тужилаштва требало би да утврде у наредних десетак дана. После званичног обелодањивања ове информације у „Службеном гласнику", уследиће расписивање конкурса за нову поставу у српском правосуђу.

Наредног месеца требало би да буду познати и критеријуми и мерила према којима ће се бирати судије и председници судова. Предлог критеријума је послат на мишљење Венецијанској комисији и ако се она 12. јуна, како је планирано, изјасни о томе, коначну верзију овог документа убрзо после тога утврдиће Високи савет судства. Предлог критеријума и мерила за избор судија и председника судова предвиђа да пресудну улогу приликом састављања листе будућих делилаца правде имају њихова стручност, оспособљеност и достојност.

Протојереј Перановић: Батинаши из Црне Реке биће кажњени

Он признаје да је снимак батинања аутентичан, не бежи од одговорности и каже први пут за наш лист „да ће због овог пропуста кривци бити кажњени".

- Снимак је аутентичан и оно што се на њему види стварно је превршило сваку меру. Ми смо већ преузели одређене интерне мере због тога, јер је то недопустиво. То што се види на снимку је потпуна истина, десило се, а ко је крив, има да одговара због тога. Оптужују нас и за надриапотекарство. Не знам ко би био толико глуп и толико наиван да тако поступи. Ми свакако нисмо. Што се тиче тешких телесних повреда, не знам уопште одакле такве индиције. Више пута сам јавно говорио да ми некада прибегавамо физичком кажњавању, али и да зависници и њихови родитељи потписују сагласност за то - објашњава протојереј Перановић.

Четири инспектора Министарства здравља су прегледала све просторије у манастиру и саставила записник на девет страница. Перановић каже да је записник сачињен коректно и да су инспектори поступали професионално, у врло напетој атмосфери, јер је у манастиру било и око 50 родитеља, који су огорчени и очајни, јер би камп за лечење, после спорног снимка, могао да се затвори.

- Ако је Црна Река црна рупа у Србији и место средњовековног заосталог злостављања, нека нас све похапсе и затворе. Манастир је тренутно под опсадом. Стално добијамо позиве, углавном подршке, а у једном дану нам се јавило девет родитеља који хоће дете да пошаљу, што се никада до сада није десило - каже Перановић.

Родитељи штићеника духовно-рехабилитационог центра за лечење болести зависности у Црној Реци упутили су јуче саопштење у коме истичу да јавно приказивање догађаја о третману и методама лечења у овој установи не иду у корист њиховој деци.

Саопштење са писменом изјавом деце, у којој она изражавају потпуно поверење у рад људи духовног центра на њиховом излечењу, и са потписима и личним подацима родитеља и становника дома, објављено је после заједничког састанка, на коме је изражена сагласност са применом тих „једино могућих" метода.

- Од државних институција нисмо добили никакву помоћ ни подршку у решавању наше ситуације, која може већ колико сутра да закуца на врата било ког дома. Нас 210 породица нисмо били у стању да решимо проблем наркоманије ни уз помоћ референтних здравствених установа које у нашим случајевима нису дале никакве резултате - истичу родитељи, који на овај начин, како пишу, подржавају бригу људи из Црне Реке, који су обезбедили сигурност њиховој деци, склонили их са улице и отргнули од сигурне пропасти.