Српско, или можда и не

Зна се шта се поклања када дођу драги гости, посебно ако су странци. Нешто за шта мислимо да је аутентично српско. Тако се и Прљави инспектор Блажа прошле године нашао на аеродрому Никола Тесла приликом посете најдраже му Памеле Андерсон, и онда јој, уз ружу у целофану, додао и теглу ајвара.

Заблуда је да је ајвар српски изум. Као и да је Србији неко отео право на то име. Пошто се на различите начине прави у свим земљама Балкана, спада у ранг такозваних генеричких термина као што су хлеб или пиво, који само описују производ.

Да би био посебан, треба му посебна ознака. Ознака географског порекла. У сектору за жигове у Заводу за интелектуалну својину у Београду кажу да су приче које колају од уха до уха, да су суседи заштитили производе за које верујемо да су српски, урбане легенде. Мада, памти се један покушај.

"Познато је да је једна словеначка фирма 1996. године у Немачкој заститила ајвар, али је тај жиг у року од годину и по дана поништен због чињенице да је то генерички термин. Може и да се погреши, људи у Немачкој нису чули за ајвар, они су мислили да је то неки фантастичан појам, али се онда после неко сетио и поднео захтев за поништавање", каже руководилац сектора за жигове Владимир Марић.

Ајвар о чијој се заштити размишља у Србији је лесковачки. Није заштићен међународно, па ни на нивоу Србије. Али, процес је покренут. Он има специфична својства, јер је за њега је потребна посебна паприка условљена климом и земљиштем где се производи и знањем људи да га направе.

 Кајмак - искључиво српски

У Заводу за интелектуалну својину, где се врши заштита пољопривредно-прехрамбених поризвода, кажу да је оно што заиста треба заштитити као искључиво српско - кајмак, јер се производи само на подручју Србије и у делу Црне Горе, где се зове скоруп. Регистрација најпознатијег кајмака у Србији, краљевачког, чека споразум више стотина произвођача из тог краја. Треба договорити који јединствен начин припреме треба да буде заштићен.

Тренутно, постоји један производ који ван граница Србије, односно на подручју ЕУ може бити признат као овдашњи. То је српска шљивовица, ознака географског порекла призната током преговора о споразуму о стабилизацији И придруживању. И таман кад помислимо да ће нешто заиста бити заштићено као српско, долази до извесне забуне. Могла би да буде заштићена, али држава сада има идеју да је заштити поново.

Према важећем правилнику о квалитету алкохолних пића, реч шљивовица је, као и поменути ајвар, генерички термин. Односи се на пиће које се производи у различитим поднебљима Европе, те мора имати посебну ознаку географског порекла. То јест, мора се звати рецимо српска или шумадијска шљивовица, што не спречава друге земље и регионе да региструју своје. Да се водило рачуна, шљивовица би била искључиво српски производ, попут фета сира који се тако зове само ако је из Грчке. Јер је специфичан.

Неке врсте шљивовице већ су регистроване у Европи.

"Постоји чешка сливовица - алкохолно пиће које се производи од дестилата шљиве уз 30 одсто етанола и није природан производ и не спада у категорију ракије, већ других алкохолних пића. Испод назива сливовица мора стајати назив алкохолно пиће. Наша ракија шљивовица је природан производ и спада у ракије од воћа", каже Милица Станојевић, самостални саветник за производњу алкохола и алкохолних пића у Министарству пољопривреде.

Зато држава ово жели да исправи, односно да се поново бори за назив шљивовица на међународном нивоу.

Али, није Србија само ајвар, кајмак и шљивовица.

Зашто је важна ознака географског порекла

Има још домаћих производа који заслужују ознаку географског порекла, која објашњава да се производ прави у одређеном региону, на специфичан начин, у условима који постоје само на том подручју.

У Заводу за интелектуалну својину је на националном нивоу регистрован 31 производ. Поменимо само лесковачко роштиљ месо, дуван чварке, неколико врста пива, минералне воде, пршуте или кобасице. Њихова међународна заштита је потпуно друга прича.

Зоран Драгојевић, руководилац сектора за дизајн и ознаке географског порекла каже да ниједан од производа регистрованих у Заводу нису међународно заштићени. "Једноставно, произвођачи нису нашли интерес да то ураде", додаје Драгојевић.

Међународна ознака географског порекла треба да значи вишу цену производа, и рекламу за државу или регион. Према томе, требало би да произвођачи једва чекају да то ураде. Али, није баш тако.

Један од примера је случај пиротског качкаваља који је у прошлом веку доашо и до трпеза Беле куће, Дамаска, Багдада, продавао се и у Грчкој и ЕУ. Данас није регистрован ни као ознака географског порекла, а количине су толико мале да не би могле да задовоље ту потребу. И то је један од највећих проблема када је реч о регистрацији ознаке.

Међутим, неких производа као што су футошки купус са двовековном традицијом и ариљске малине има сасвим довољно. То су једини производи за које је процес заштите ван граница земље у току. Ови произвођачи сматрају да је то нешто што на данашњем тржишту мора да се уради, јер је фалсификовање те тиме и опадање квалитета највећа опасност.

Имамо података да се скоро увозила малина из Пољске и реизвозила на западно тржиште као малина из Србије, објашњава Милун Димитровић, координатор акције заштите ариљске малине.

Сличан проблем имају и произвођачи футошког купуса. Један од њих, Раде Ћулум, каже да су недавно у Шведској настали велики проблеми, јер је на њиховом тржишту већ било 5 врста футошког купуса, који су били јефтинији од правог, те нису могли да га продају. Чак су наишли и на футошки купус са Косова.

Произвођачи сматрају да су њихове колеге недовољно едуковане о томе шта ознака географског порекла може да значи. За почетак, барем вишу цену на тржишту.

Новим законом су предвиђене строге казне за оне који увозе и реизвозе производе који су заштићени ознаком порекла.

Ко треба да штити српски бренд?

Ракије и друга јака алкохолна пића региструју се у Министарству пољопривреде. За сада их је регистровано свега девет, од којих се већина више и не производи, попут Вињака 5. У Министарству кажу да ти произвођачи углавном немају довољне количине да покрију сопствено тржиште.

И опет, док неки немају довољно, други не само да извозе, већ су своју робну марку заштитили у 40 светских земаља. Жута оса је заштићена на такав начин, али за произвођача заштита географског порекла није примарна.

Миомир Пљакић, директор предузећа Флорес које производи ово пиће каже да је најчешћи разлог због којег извозници пића у Србији не штите порекло већ само робну марку, тај што се боје да ће изгубити индивидуалност.

Тешко ће нека фирма сада улагати одређена средства у промовисање одређене географске заштите, ако зна да ће сутрадан, обзиром да је то колективни жиг, нека друга фирма 100 метара даље почети и користити практично исту ознаку географског порекла и бити им конкуренција, каже Пљакић.

Будући да неки произвођачи нису најбоље едуковани о потреби да своју робу треба да заштите ознаком географског порекла, а да они који то желе не могу сами да спроведу скуп процес усклађивања са међународним стандардима, ко онда треба да организује борбу за српски бренд?

"Држава мора да води рачуна тако што ће прописивати одређене критеријуме квалитета за производе. Да би нешто мого да буде заиста оно што се сматра ознаком географског порекла као што су швајцарски сиреви, мора да имају квалитет, и он не сме да се спусти на најнижи ниво", сматра Миомир Пљакић.

У Удружењу произвођача футошког купуса кажу да, ако су већ издвојени производи који вреде, држава треба да помогне у производњи и пласирању на тржишту. Предлажу и оснивање пијаце брендова чиме би, мисле, повећали и туристички капацитет Србије.

Наду улива недавно потписан меморандум са Владом Швајцарске којим ће та земља пројектом вредним више од 700.000 евра Србији помоћи да спроведе међународну заштиту ознаке географског порекла. Биће одабрани производи са највећим потенцијалом, а потом ће се радити на њиховој заштити.

Па да се онда, када долазе, или одлазе, драги гости не питају шта ли им је то њихов домаћин поклонио.