Читај ми!

Александар је због алкохола постао бескућник, пријатељство и љубав га спасили са улице

У Србији живи око 18.000 бескућника, а чак четвртина су деца испод 14 година. Највише их има у Београду – око 7.000. Због оштећеног физичког или менталног здравља, психоактивних супстанци, породичне ситуације, неретко и насилних односа, бирају да живе на улици, иако формално имају дом. На улици су често и млади без родитељског старања и бивши затвореници. Некадашњи бескућник Александар Гвозденовић објашњава за РТС како се стигне до улице и колико је тешко склонити се са ње.

Већина се пита – како неко уопште постане бескућник. Веома лако, лакше него што мислите, кажу они који су остали без ичега. Много је путева до улице – неколико неплаћених рата кредита, болест, развод, алкохолизам, дрога или нека лична бол. А само ретки успеју да се спасу.

Пре тачно 10 година, 12. априла, Александар је одлучио да напусти дом. Скоро шест година провео је на улици.

"Тада је алкохол победио. Отишао сам од куће, да ли сам побегао, да ли сам отишао, углавном сам оставио затворена врата за собом – мајку, прошлост, сећања. Једноставно, заваравање проблема, пребацивање проблема на друге, правдање самог себе", каже бивши бескућник Александар Гвозденовић.

На улици је провео 2.060 дана. Најтежа су, каже, јутра.

"Када сте бескућник у друштву осталих бескућника, тотално је небитно да ли сте и колико сте образовани, које сте вере, религије, било чега. Сви смо ми у том тренутку исти. Делимо исте проблеме, исте падове, глади, зиме, јутра. Једноставно све маске падају", истиче Гвозденовић.

Било га је, каже, срамота сусрета са људима које познаје. Ипак, постоје они којима сте увек исти.

"Били смо и цимери, играли смо заједно. У војсци смо били заједно. Проводили смо време по разним турнирима у малом фудбалу, имали смо исто друштво. Знате, кад видите тог човека на улици и у очима му видите да очекује неку помоћ од тебе. Тешко је било схватити да је то тај Сале кога си знао – прелепи, манекен, добар голман, врхунски човек. Нисам веровао да ће баш пасти на такве гране, али живот је чудо и можда је и морало баш то да се деси", говори његов пријатељ Ален Тупајић.

Речи им, истиче, нису биле потребне.

"Једноставно сам га одвео код себе, сели смо и ћутали смо", рекао је Ален Тупајић.

Нажалост, каже, мало је оних који се врате на прави пут.

Осим воље, потребна је и срећа, али и још нешто веома јако.

"Љубав. На крају или на почетку, како већ, то је нешто што је преломило. Имам жену коју волим, веровао сам да ће ми се вратити. Имам пријатеље које волим и који мене воле, како се на крају показало. И имао сам, баш због њих, довољно разлога да устанем и да седнемо негде поново на неким правим местима и да дамо неким другим људима наду да то може", поручује Гвозденовић.

Данас има дом, посао и пише књигу "Са маргине у висине".

Не стиди се ничега јер, каже, није битно колико пута паднеш, него колико пута устанеш.

петак, 29. март 2024.
24° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво