Бугаризација источне и јужне Србије и Македоније – циљ посебних политика у Првом светском рату

Милован Пизари је, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, говорио о свом истраживању на тему злочина над Србима у Првом светском рату, истичући да му је највећи проблем био да направи селекцију прикупљеног материјала – пошто је, истиче, дошао до много докумената и сведочења.

Сазнања до којих је дошао ставио је у књигу, коју је Архив Војводине 2019. године објавио на италијанском, а ове године и на српском језику.

"Бавим се углавном злочинима над цивилима које су починиле највећим делом бугарске окупационе власти од 1915. до 1918. године. Када говоримо о злочинима, говоримо о депортацији неколико десетина хиљада људи, цивила, жена и деце у бугарске логоре. Говоримо о масакрима над цивилима у селима која су потпуно уништена, о посебним политикама према одређеним категоријама становништва, а једини циљ тих политика је била бугаризација источне и јужне Србије, па и Македоније. Покушај на неки начин да се истреби српско становништво које је ту живело", објашњава Пизари, који је на ову тему докторирао у Венецији.

За овакве тврдње позива се на документе и сведочења из архива у нашој земљи, али и на оригинална бугарска документа објављена 1915, 1916, 1917. године. Ту се, истиче, тачно види како се и шта дешавало, а сви подаци се слажу, без обзира на то из којих извора долазе.

"Кад прочитате сведочења жена или мушкараца који су се вратили из неког логора у Бугарској у којем су били две-три године, где су људи око њих умирали од глади, болести, из разних других разлога, кад имате гомилу тих сведочења – врло је тешко изабрати неколико њих на основу којих ћете дати опис услова живота у том логору. Тако да мој проблем нису били контрадикторни подаци", истиче историчар.

Посебно га је, каже, изненадило питање депортације.

"Навикли смо, када је у питању депортација цивила, да одмах помислимо на Други светски рат. Међутим, овде се види да је то постојало и раније, у Првом светском рату. Важно је напоменути – не говоримо о војницима, то је увек постојало, говорим о цивилима. Цивиле који су живели у својим кућама, у одређеном тренутку бугарске власти су у овом случају, мада је било депортације и из аустроугарске окупационе зоне, покупили и одвели у логор. Или су ишли пешке или у вагонима, возовима, вагонима за стоку. Када су стизали у Пловдив, Софију и тако даље, већ је било мртвих, умирали су на путу", рекао је Пизари истичући да је пронашао податке за 22 таква логора.

У својим радовима бавио се и злочинима над Ромима у Другом светском рату, за које су, каже, важила иста правила као за Јевреје.

"Роми су били жртве геноцида, односно расног прогона, убијани су у Србији под немачком окупацијом, у НДХ и широм Европе, у Румунији, Немачкој, итд... Када су Роми у питању, јако је битно говорити о периоду који претходи Другом светском рату, током којег су они жртве сегрегације посебних расних закона и посебне контроле, не само у нацистичкој Немачкој него и у многим земљама, као нпр. у Шведској и Швајцарској, у којима није постојао нацизам, а које данас сматрамо врло цивилизованим земљама", каже историчар.

Напомиње да ниједна земља неће да говори о злочинима које су починиле њене војсковође, политичари, у име нације. Што се тиче фалсификовања историје, каже да је то чешће ситуација са Другим светским ратом.

"Ако говоримо о овим просторима, случај Јасеновца је можда најбољи пример. С једне стране, постоји тенденција у Хрватској да се негира постојање логора, или барем да се негира да је убијен огроман број људи, а с друге стране постоји тенденција да се тај број увећа", каже историчар.

Тако је, додаје, и на другим подручјима.

"У Италији не можете да говорите о злочинима које су Италијани починили, на пример, за време Другог светског рата у Југославији, Грчкој и Африци. И даље не можете отворено да говорите или нећете наћи у књигама у школи у Великој Британији, Француској, Белгији поглавља о злочинима, заправо геноцидима, које су те силе починиле у Африци", истиче Пизари и напомиње да су управо историчари криви за фалсификовање историје.