Војислав из Сараораца на бранику сарачког заната

Сарачки занат изумире, а старе мајсторе нема ко да замени. Иако је посла све мање, 87-годишњи Војислав Илић из Сараораца код Смедерева, свакога дана отвара врата радионице. Он је један од ретких сарача у Србији.

После завршеног заната 1953. године Воја одлази у Београд да пронађе посао. После три године у комбинату "Спорт", враћа се у родно Сараорце и отвара сарачку радњу. У њој и даље прави квалитетна седла и амове за коње, али и све друго што затреба.

"Ништа нема што ја не могу да направим, од каиша за сат, до фудбалске лопте. Посао не иде више како је ишао, кожа је јако скупа, кожу морам да увозим Из Италије. Узео бих једно дете, волео бих да га научим на занат", каже Војислав Илић. 

Некада је свака кућа у Сараорцима имала коње. Сада, само једна.

"Потиснула нас је механизација, пре су људи радили у пољопривреди са коњима, са воловима, кравама, сада људи раде механичким путем, ја нисам видео, не знам колико година да неко носи мотику на леђима и да иде да копа", рекао је Војислав.  

Са супругом Лепосавом је преко 60 година у браку. Одгајали су децу, унуке и праунуке.

"Он је много радио раније, тако да сам и ја била ту, кад нешто затреба и морала сам и ја да помогнем поред куће, деце и свих послова, али морали смо да се слажемо и разумемо", навела је Лепосава Илић.

Мајстор Воја, један од последњих сарача, обећава да ће нас позвати на прославу 90. родјендана. До тада ће радити, јер, како каже, то продужава век и њему и његовом занату.

 

четвртак, 18. април 2024.
6° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво