Драгољуб Жарковић – новинар једног времена

"Где год да је писао, 'терао' би читаоца да најпре прочита његов текст, јер је несумњиво носио неку вредност, реченицу или мисао коју вреди запамтити и цитирати, и то што пре."

Тако су колеге објасниле зашто Драгољубу Жарковићу додељују награду Удружења новинара за животно дело. Kако су навели – он није од оних новинара који се удварају политичарима, чак ни кад о њима не мисли лоше, док обрнуто не важи.

Његови пријатељи кажу да је имао план да обори рекорд Предрага Милојевића, који је писао и у касним деведесетим годинама живота. Ипак, тај план није остварио.

Једна од урбаних легенди о Жарету, како су га колеге звале, гласи да је, кад су га питали за практичан савет како се пише вест, студентима рекао: "Шта вам пада на памет, ја сам цео живот уредник!"

Ипак, како је другом приликом рекао, у каријери је прошао "сито и решето", био је новинар а потом уредник у Политици и Борби, али се сматра да је његово животно дело недељник Време.

"Имао је лако перо, његов коментар са мешавином репортаже погодан је за пласирање идеја, и то је питко свима, али његова вештина је уредничка пре свега и то је он радио тако да се не примети његова рука", каже Милан Милошевић, дугогодишњи новинар недељника Време.

Појашњава да је за готово тридесет година у Времену радио велики број људи, више од хиљаду, да није било лако све то повезивати, а уз то је Време лист који се, како каже Милошевић, "супротстављао и естаблишменту и савезницима и свом власнику".

"Свако од нас зна две ствари – кад је дошао у Време и кад је упознао Жарета, он је на све нас утицао. Ми ћемо наставити даље, биће ту и успеха, вероватно и пораза, али Време без њега никад неће бити исто", каже одговорни уредник Филип Шварм.

Три деценије уређивања Времена

Драгољуб Жарковић је готово три деценије уређивао је Време, што је, кажу, ретко забележен подвиг. Поготово јер су им у почетку прогнозирали тек два или три боја, о чему је и Жарковић писао поводом стотог, јубиларног.

Те страшне прогнозе биле су врло близу истине, признао је, сећајући се да је редакција на почетку од основних средстава за рад имала само једну писаћу машину коју је Југ Гризељ донео од куће.

"Највише вицева било је кад је криза, он је то радио да одржи ниво редакције која је доста емотивно реаговала, говорио је 'ми смо сви у белом оделу', а то је била иронија, гајио је тај аутоиронични хумор", присећа се Милан Милошевић.

"Он је човек који је гајио маску резигнираног циника, а сви смо знали колико је широкогруд, он је човек који је имао јединствен спој људских и професионалних вредности и више не знам никог од таквих ко је остао", каже Шварм.

Хумор и иронија без вређања, давали су карактер уводнику који је писао. Био је то својеврстан преглед недељних догађаја, а један од послењих који је написао, објављен 31. октобра 2019. може се читати и као програмски текст.

Посебно један пасус који говори о датуму изласка првог броја:

"Да смо, када смо правили Време, макар мало погледали у црквени календар, мислим да не бисмо одустали од датума. Тог дана пада Свети мученик Лонгин Сотник, који је као шеф страже над свежим Исусовим гробом одбио да по цену живота и понуде крупног мита (у смислу данашње корупције) сведочи, дакле, да лаже, да Христос није ускрсао трећег дана од сахрањивања, већ да Лонгин треба да смисли таблоидну причу како су га његове малобројне присталице украле из гроба. Прича је много дужа и финале је да је Лонгина, као и стражаре који су били уз њега, непоткупљивост стајала глава."

Овај текст, први пут штампан 31. октобра 2019. редакција Времена данас је поново објавила уз подсећање да Драгољуб Жарковић није прихватао цензуру нити пристајање на аутоцензуру.

"Жаре је бриљантан човек, имао је хитар ум, у неколико реченица могао је да сажме најкомпликованије ствари, умео је да ухвати вест у лету. Није правио компромисе са оним што је мислио да је јавни интерес и професионално новинарство", наводи Шварм.

За Жарета је вест била оно што други желе да сакрију

У 45 година дугој новинарској каријери, био је и скупштински извештач и економски новинар.

Пре него што је, како су неке колеге духовито приметиле, уочи 8. седнице прешао у Борбу, писао је за Политику и био заменик главног уредника Експреса. О том периоду, најсликовитије говори једна анегдота из 1984. године.

Тада је наиме у Сарајеву одржаван Конгрес шпанских бораца, који су у то време већ постали критички настројени према државном уређењу.

Милан Милошевић се сећа да су многи уредници, међу којима и Жарковић, тада били позвани у Централни комитет на брифинг и да им је сугерисано да "обрате пажњу", што је значило – не мора се баш све што је тамо речено објавити.

Жарковић је тада целу насловну страну Експреса, који је иначе објављивао кратке вести, посветио Конгресу са експлицитним говорима Гојка Николиша и других шпанских бораца.

"И пита га тад директор Политике: 'Па јеси ли ти био на брифингу?' Жаре одговара да јесте, да су рекли да се обрати пажња и да ју је он обратио", присећа се Милошевић и каже да је ова епозода веома илустративна:

"То говори о његовој филозофији да је вест оно што други желе да сакрију."

Драгољуб Жарковић је сматрао да новинарство мора да пружи много више од одговора на основна питања. Сам је, кажу, био спреман да чује мишљења са свих страна идеолошког спектра и умео да одговори на различита питања, у препознатљивом стилу.

"Имао је ширину, познавао доста људи, ја сам с њим седео у канцеларији 22 године и кад бих га питао одакле му нека информација, говорио би ми шаљиво 'никад не питај главног уредника с ким седи'. Имао је ширину али је најважнија та његова ширина схватања", каже Шварм.

Без обзира на то што се политичке, друштвене и техничке околности мењају, новинарство не сме да одустане од доследности и поштења, у сваком времену.