Педофили не вребају само на друштвеним мрежама

Оснивач фондације "Тијана Јурић", Игор Јурић, који је последњих недеља актуелизовао тему педофилије, рекао је у емисији "Око" да није нимало лако доказати да неко злоставља децу и потребно је веома пуно да се уради, пре свега да се деца охрабре и да се придобије њихово поверење.

Због тога је веома важно, како каже, да нико не буде заштићен и да ће за оне за које се прикупе докази бити и процесуирани.

У случају педофила из Новог Сада, као и у бројним другим случајевима, жртве су најчешће деца из социјално угрожених породица, о којима се не брине довољно и ти људи знају до које је деце најлакше доћи.

Међутим, када постоје посредници и финансијска надокнада, често је реч о организованом криминалу.

Када имамо посреднике и умешаност више особа, онда не можемо говорити о педофилији као о врсти појединачне аномалије, већ о организованом криминалу, каже Маја Раковић из Бироа за спречавање трговине људима.

"Сексуална експлоатација малолетних лица и деце јесте облик педофилије у коме један ланац криминалних група врбује жртве да би их сексуално експлоатисао и управо због тога их сврставамо у категорију трговине људима", објашњава Раковићева.

Клинички психолог и судски вештак Душан Вуковић каже да је углавном реч о деци која су принуђена да више комуницирају са другим одраслим лицима ван контроле родитеља.

Злостављачи, када се погледа образовање, долазе из свих друштвених категорија, наглашава Вања Мацановић из Аутономног женског центра.

"Они се разликују по томе на који начин то злостављање врше. Образованији то чине на много перфиднији начин и много боље прикривају то што раде. Ипак, најчешће су то људи са средине. Онакво какво нам је друштво такве су нам и жртве и они који чине кривично дело", истиче Мацановићева.

Битно је истаћи да се не говори о некоме ко има неку врсту болести, поремећај већ о некоме ко намерно ради то што ради, ко намерно бира да сексуално злоставља неко дете, истичу стручњаци.

"И то је тешко објаснити људима, јер им је тешко да поверују да тај неко није болестан већ да се ради о свесно изабраном понашању, што и вештачење покаже", каже Маја Раковић.

Она истиче да у нашем систему не мањкају казне за већ извршено кривично дело већ како да се оно спречи у корену.

"Ми имамо дело окарактерисано као 'недозвољене сексуалне радње', за које је предвиђена новчана казна, што је срамно. Јер ако ви некога не заустивите на почетку одговарајућим санкцијама, немате систем праћења таквих особа, онда ће он да понавља то дело. Он зна да, ако буде ухваћен, добиће неку новчану или условну казну, коју нико не проверава", нагласила је Мацановићева.

Судски процес и сведочење додатно трауматизују злостављану децу, због чега се она тешко одлучују на тај корак. Принуђена да више пута сведоче пред злостављачем или о злостављању, она често заћуте.

Жртве, посебно малолетна лица, најлакше се налазе у сајбер простору, слањем порука преко лажних профила на друштвеним мрежама.

"Фотографија није меродавна да нека особа с вама ступи у контакт, која се најчешће представља као вршњак. Процес врбовања траје месецима док дете не стекне поверење и не открије своје пребивалиште и кретање", каже Вуковић.

Ипак, истичу стручњаци, иако су друштвене мреже начин да ти људи дођу у контакт са децом, судска пракса показује да они неретко раде у установама где има деце, као што су спортски клубови, образовни и здравствени системи.

"У 75 одсто случајева злостављачи су особе које деца познају било из породичног окружења или места где деца бораве, а то показују и истраживање Савета Европе", рекла је Раковићева.

Због тога стручњаци истичу да поред тога што родитељи треба више да поведу рачуна са ким деца комуницирају преко друштвених мрежа, систем мора да подстакне људе који имају сазнања о злостављању и жртве да сведоче, а да се притом, они осећају безбедно и заштићено.