Век Валтера: Херој који недостаје

Прошао је читав век откако је у Пријепољу рођен најпознатији југословенски обавештајац Владимир Перић Валтер, који данашњи митски статус највише дугује филму из 1972. године, "Валтер Брани Сарајево". Шта знамо о човеку и његовом раду, које је енигме оставио за собом, зашто данас говоримо о чак три Валтера, у шта се данас претворио мит о њему?

Ко је Валтер који је заиста бранио Сарајево? Највише опипљивих сећања на њега чува Пријепоље. У основној школи која носи његово име, деца ће као из топа испричати основне информације: да је рођен 28. 12. 1919. у Пријепољу, да је био партизански обавештајац, да је погинуо у борби против фашизма и 1953. постао народни херој Југославије.

У главној улици, Валтеровој, налази се музеј, у коме се чувају његове чизме. Донели су их Валтерови рођаци. Ту је и велики број фотографија, из детињства, младости, рата. За ратне се не зна где су тачно сликане.

На Валтера данас подсећају и две бисте, у парку и испред школе.

И даље, најпознатија личност пореклом из Пријепоља овде је Валтер, па онда Владе Дивац, каже Зоран Филиповић, који предаје историју у школи која носи име славног обавештајца. Све се о њему зна, додаје, иако је филм изградио неки нови лик.

"Играо се са осталом децом игара као што су лопта, клис, 'Бој на Косову'. То је била посебна игра, поред Лима су копали ровове, гађали се ситним каменчићима. Кажу да је био добар друг, да је волео да чита, у то време је набавио и књигу Робинсон Крусо", прича Филиповић.

До рата, прича је позната. У Београду се школовао на Трговачкој академији, уписао Вишу пословну школу, ступио у раднички покрет и постао члан Комунистичке партије. Хиљаду деветсто четрдесете отишао је да ради у Хипотекарној банци у Сарајеву. Од почетка рата био је у деловима северне и источне Босне, али се у последње две ратне године вратио у Сарајево.

Филиповић подсећа да је Перић тада створио илегалне организације широм Сарајева и радио на успостављању веза са партизанима у околини града. Имао је радио-везу са којом је директно био повезан са Врховним штабом.

Професор Филозофског факултета у Сарајеву Хуснија Камберовић објашњава да је Перић био изузетан обавештајац и вођа покрета отпора у Сарајеву.

"Те такозване ударне групе, како су их звали, крајем рата су имале задатак да с једне стране омогуће лакши улазак партизана, који су извана надирали у град, а са друге онемогуће уништавање привредних објеката и пљачку културних објеката у Сарајеву од стране немачке и усташке војске која се крајем рата повлачила из града", прича Камберовић.

Валтерови саборци су после рата причали да је у Сарајеву био неухватљив за Гестапо и усташе. Не само зато што је био ванредно способан, а јесте, каже историчар и дугогодишњи директор Музеја у Пријепољу Славољуб Пушица, већ и зато што је тада у Сарајеву живело једно Пријепоље:

"Валтерове комшије, ти богати муслимани који су били из чувених беговских породица, који су се одселили у Сарајево, они су чували Валтера. Кад кажу јатаци, управо ти људи, пријатељи, комшије муслимани из Сарајева, они су били подршка. Валтер је могао само код њих да се осећа сигурно и код Срба који су били из Пријепоља у Сарајеву."

Његова храброст била је легендарна, па се после рата писало много тога: да је у Сарајеву становао у кући близу највиших усташких официра, да је увек носио нешто новца са собом, као мито ако га ухапсе, да је сашио униформу у којој је хтео да прошета ослобођеним Сарајевом, да се није одвајао од пиштоља марке "валтер".

Није се јављао породици откако је отишао у Сарајево 1940. Пред крај рата, послао им је писмо у коме је написао да ће се ускоро коначно видети.

Владимир Перић Валтер погинуо је на дан ослобођења Сарајева 6. априла 1945. године. Обилазио је електричну централу коју је требало заштитити од непријатеља који се повлачио. Ту га је погодила минобацачка граната. На том месту у Валтеровој улици у Сарајеву, и данас је његова биста. Имао је само 25 година.

Валтер брани Сарајево

Истина, многи и данас најбоље познају Валтера рођеног 1972. у филму Хајрудина Крвавца, "Валтер брани Сарајево". Његово лице је лице Бате Живојиновића. Инспирисан Владимиром Перићем, ликом далеко од 25-годишњег младића. Он је Валтер, он је илегалац, он је дух отпора, он је Сарајево.

"Лик Валтера како га је направио Крвавац у филму је преживео. То је нешто што се градило седамдесетих и осамдесетих. Такав Валтер је био прихватљив. Данас је вероватно мало ко читао нешто о њему. Оно што знају, знају из филма", каже Хуснија Камберовић.

Музичар Неле Карајлић каже да су у његовој кући за Валтера знали.

"Он је наводно долазио, код мене на врата, код моје баке и диде, пошто су били у комшилуку. Али моја кућа је била у том амбијенту револуционарном, и сви моји су знали за Валтера и знало се да је то чудо божије шта је тај фрајер могао све да уради. Нама дјеци никад нису причали те зачкољице, ко је ту шта био. Као што ни Шиба Крвавац није снимио филм у коме се приказују усташе, четници и остали, него само оно што може одмах гледалац да разуме. Ово су наши, оно су њихови".

Скоро пола века од премијере филма, у Сарајеву му је посвећен музеј. Јер, "Валтер", чијем су редитељу спочитавали да прави партизанску забаву за масе, данас има култни статус. Директор Филмског центра Сарајево и музеја Јасмин Дураковић каже да је Крвавац у то време имао задатак да младим генерацијама после Другог светског рата, тај рат приближи.

"Публика је била мало уморна од великих партизанских спектакала попут 'Козаре', 'Неретве' и других филмова тог жанра. Тражило се нешто прилагођено младима. Зато је ту радња, акција, људи који имају циљ, другачији је од партизанских филмова тог времена", објашњава Дураковић.

У раду на сценарију тражена је помоћ људи који су правог Валтера познавали. За редитеља Крвавца се причало да му је био курир. На сценарију су радили књижевник Момо Капор и партизански официр Саво Пређа, који се у пензији бавио публицистиком. Његову архиву чува унук Лука.

"Из богатог ратног искуства, кренуо је да враћа дуг својим саборцима који су пали. Тако је изашао и Валтер. Он и Момо Капор су седели, деда је причао своје доживљаје из рата, шта је прошао, који су му били пријатељи, Мома је то препричао. Онда су то уобличили, продали 'Босна филму' и онда је 'Босна филм' то дао Ђорђу Лебовићу који је направио, у мојој породици кажу истранжирао сценарио, и направио сјајан филм", прича Лука Пређа.

Момо Капор није био задовољан коначним производом. Саво Пређа је на филм гледао више као на омаж саборцима који нису доживели крај рата.

Публика је филм дочекала раширених руку.

Сестра Владимира Перића Валтера касније је причала да је редитељу после гледања рекла: па где је крај? Јер, њен брат је погинуо на дан ослобођења Сарајева. Крвавац је на то рекао – крај је баш онакав какав и треба да буде.

Владимир Перић и Јосип Броз

Шта је заиста било са сећањем на Владимира Перића до те 1972? У годинама после рата, постављају се бисте, улица и школа у Пријепољу добијају његово име. Постаје народни херој. Још тада, случајно страдање хероја Валтера, није било довољно уверљиво за све. Појавила се претпоставка да је ликвидиран.

"У извештају о његовој погибији пише да је он после ослобођења Сарајева тукао те електричне централе. И пише да је поред ње погинуо. У другој верзији пише да је био код фабрике дувана. И да је случајна залутала граната погодила управо њега, нико други није погинуо сем Владимира Перића Валтера", прича Славољуб Пушица.

Одмах после погибије у обавештајним круговима појавиле су се претпоставке које још нису потврђене, да је Валтер имао тајне спискове високих руководилаца у партизанском покрету који су шуровали са непријатељем.

"Па се каже, да је он остао жив, вероватно би након 1945. када се рат завршио, неки од значајних руководилаца партизанског покрета морали да одговарају за нешто што нису смели да раде", додаје Пушица.

И ту се у причу у Валтеру укључује Јосип Броз Тито који је у деценији пре него што Владимир Перић добија име Валтер, као комунистички илегалац носио исти псеудоним. Историчар Раде Ристановић са Института за савремену историју каже да је Тито током револуционарног рада носио двадесетак имена.

"Сам псеудоним Валтер добио је 1935. од одељења за везу Коминтерне које је било под контролом НКВД и одлучило да се он од те године назива Фридрих Фридрихович Валтер. Његово право име нико није знао сем главних људи у организацији".

Управо Тито, кажу у Пријепољу, у деценијама после рата није дозволио да се главна улица преименује у Јосипа Броза, већ је инсистирао на томе да остане Валтерова. Ипак, управо Тита, старијег Валтера, неке претпоставке везују за смрт Владимира Перића.

"Све ми се то чини као још једна од мистификација", каже Раде Ристановић. "Оне су плод каснијих интерпретација, насталих као потреба да се докаже да је Тито увек склањао јаке људе, с обзиром на искуства Александра Ранковића, Благоја Нешковића и других који су у социјалистичком периоду доживели свој пад".

"Та прича да је био популарнији од Тита, то су невероватне приче", додаје Хуснија Камберовић. "То су две различите разине и политичког и војног дјеловања. Владимир Перић Валтер је био важна личност за историју Сарајева и одиграо је кључну и важну улогу у тим унутрашњим припремама за ослобођење града. Тито, други Валтер, био је сасвим друга и пуно значајнија личност за југословенски покрет и државу него Перић".

Ипак, Владимир Перић је иза себе оставио неке непознанице. Једна од њих је, како је говорила његова сестра, због чега Валтеровој породици није јављено да је погинуо како би дошли на сахрану у ослобођено Сарајево, већ тек шест месеци касније. Друга је зашто се на само једној од многобројиних фотографија са сахране чувеног комунисте виде и два свештеника.

"Четнички" Валтер

У исто време, у Београду оперише трећи Валтер. Логично после рата, није често помињан јер је реч о мајору Жарку Тодоровићу, официру југословенске војске у отаџбини. У исто време када Владимир Перић води илегалце у Сарајеву, Жарко Тодоровић је важна личност у Равногорском покрету отпора у Београду у време рата. Полиглота са искуством у обавештајном раду, био је човек од највећег поверења Драже Михајловића.

"Београд је био важно саобраћајно чвориште преко кога су прелазили различити транспорти, поготово у време битке за Африку", прича Раде Ристановић. "Тако да су извештаји које сакупљао Жарко Тодоровић ишли директно на Равну гору и одатле савезницима који су бомбардовали те железничке правце. То је директан допринос равногорске организације у Београду борби против фашизма".

Жарко Тодоровић је ухапшен 1943. пошто је Гестапо инфилтрирао агенте у покрет отпора. Одведен је у Маутхаузен, где је према једним подацима био у делу за лакше затворенике, према другим, и тамо је покушавао да организује отпор.

После рата, Комисија за истраживање злочина окупатора и њихових помагача је његов боравак у Маутхаузену проценила негативно, али нема података да је тражена његова екстрадиција, нити да је осуђен. Након окупације, остао је у Француској и прикључио се Легији странаца, где је провео више од десет година, да би прешао у регуларну француску војску.

"Посебно је интересантно да је био један од учесника 1954. битке код Дијен Бијен Фуа као официр легије части. Ратовао је у Индокини, живео у Паризу где је према неким подацима и преминуо 2000. године", закључује Ристановић. 

У сваком случају, у социјалистичкој Југославији било је места за једног Валтера.

О трећем Валтеру почело је чешће да се пише у медијима пре десетак година, понекад и као о "правом" Валтеру чији су доживљаји наводно уграђени у Крвавчев филм из 1972.

Ако би се тражила паралела са деловањем равногорског покрета у Београду у популарној култури после рата, једина веза би можда могла да се нађе у серији "Отписани", епизоди о гониометру којим су Немци тражили радио-станице комунистичког покрета отпора. Наиме, Равногорски покрет је својим илегалним радио-станицама задавао муке Немцима.

Чињенице су међутим, да су Валтер, Валтер и Валтер живели у исто време, и носили исти псеудоним. Историчари кажу да би један разлог могао да буде тај што је Валтер било популарно име међу илегалцима. Повезује се и са пиштољем који је коришћен у Другом светском рату, док за Тита и Перића постоје подаци да су посећивали Берлин, те да је немачко име било одговарајуће. Иначе, сам псеудоним Валтер, популаризује тек филм из 1972. године.

Мит о Валтеру

Истину говорећи, тек од те 1972. мит о Валтеру почиње да живи свој живот.

Бата Живојиновић 1974. са редитељем Шибом Крвавцем одлази у Кину.

Бата је касније препричавао како су Валтера препознавали у удаљеним монголским селима, као и да те године један кинески званичник није веровао да је он Валтер, јер, мислио је, Валтер не може да остари.

Југославија филм тада бележи где су продати југословенски филмови. Само за "Валтера" пише -worldwide, односно широм света. Али, реално, за милијарде гледалаца заслужна је многољудна Кина.

"У то време филм је био први који је емитован у боји у Кини", прича директор Филмског центра Сарајево Јасмин Дураковић. "То је утицало на његову рецепцију. Продукцијски је за то време био јако добар. Али, еуфорија настаје када је приказан седамдесетих у Кини на државној телевизији. То је било време експанзије телевизије. Тада је телевизија могла направи масовну хистерију. Тако је било и са овим филмом и популарношћу главног глумца."

Оно што је било замишљено у време снимања филма, и порука коју је требало да пренесе, генерације које одрастају осамдесетих, схватају нешто другачије. Посебно креативни момци из сарајевског насеља Кошево, који су свој покрет звали Нови примитивизам. Хиљаду деветсто осамдесет четврте излази први албум Забрањеног пушења Das ist Walter.

Фронтмен Неле Карајлић данас прича да су они били прва генерација која је схватила да је реч о озбиљној пропаганди. Као реакцију на њу, стварали су сопствени идентитет.

"Ми смо глорификовали Валтера играјући се с њим, као што смо глорификовали партизанске филмове певајући: нећу да будем швабо у дотираном филму", каже Неле Карајлић.

"Das ist Walter је чак и једна врста отклона према тој некој, назваћемо је титоистичкој пропаганди, која је била врло изражена кроз уметничка дела и поп културу. Што значи да је Тито јако добро знао шта то значи, да је култура то што идентификује народ или групу народа, братство и јединство како је он то звао, и знао је да прво мораш имати Бетовена да би имао мерцедес".

Само неколико година после албума Das ist Walter, 1992. одржан је референдум о независности БиХ. У ратно време, своје место наћи ће и Валтер.

"Деведесетих година, Сарајево се почело идентифицирати са Валтером, духом отпора", каже професор Филозофског факултета у Сарајеву, Хуснија Камберовић.

"Чак је рецимо 1992. у време после референдума о независности БиХ, када је Сарајево већ од 1. марта било некако у почетку стављања под опсаду... У Сарајеву су се почеле одвијати неке мирне демонстрације, као отпор тој блокади. И читав тај март у литератури се већ назива мјесец Валтера. То је отпор који Сарајлије исказују према ономе што су тада видели као зло".

Тако су почетком 1992. неке Сарајлије гледале на Валтера. Неке друге Сарајлије морале су већ тада да беже из града јер тада у Сарајеву није било баш лако бити припадник нације којој је припадао и Валтер.

"Онај број људи који је бранио Валтерово име 1992. био је у огромној мањини", каже Неле Карајлић. "Та идеја о братству и јединству и ономе што се данашњим вулгарним политичким језиком зове мултикутуралност, умрла је на изборима деведесете, када су странке које су гарантовале Валтеров пут у будућност дошле скупа на 17 одсто. Тада је било јасно колико је Сарајлија уопште заинтересовано за тај вид суживота, а колико за оно за шта су Сарајлије заинтересоване за вјеки вјекова, а то је да се брани њихов тор, а да упад у туђи тор није забрањен".

Вратиће се Валтер

Ни у 21. веку мит о Валтеру не слаби.

Дубиоза колектив 2010. пева "Вратиће се Валтер", што је, како су рекли у бенду, сатиричан поглед на балканску жељу за доласком човека, који ће свима решити проблеме.

Две године касније, Бата Живојиновић је поново међу Кинезима, овај пут на Пупиновом мосту.

У Сарајеву је 2018. отворен Музеј "Валтер брани Сарајево".

"Постоје људи и данас у Сарајеву који не воле целу ову причу, који мисле да је то глорификација нечега што није било тако , што је део комунистичке митологије, а има оних који то ватрено бране", каже директор музеја Јасмин Дуракоивћ. "Знате, због ових ратова овде.... Очекивали смо да ће неко рећи: зашто ликови српских глумаца у Сарајеву? Бата је био и политички активан, ту су и мој пријатељ Љубиша Самарџић, Раде Марковић. Али, ипак смо тај тест прошли", закључује Дураковић.

За Нелета Карајлића Валтеров траг у популарној култури је много дубљи од трага у историји.

"Оно што би Валтера васкрсло, то би био тренутак у коме би у Босни или у региону постојао један озбиљан политички субјект који би могао национално да стави ад акта, јер само у оним историјским тренуцима у којима национално није било примарно су Сарајево, а самим тим и БиХ и Југославија направили искорак према свијету", сматра Неле Карајлић.

За Хуснију Камберовића Валтер је од седамдесетих био дух Сарајева.

"Е сада, треба се питати да ли је данас тај дух Сарајева такав, који се бори против фашизма, зла, насиља, да ли је успео да преживи? Данас ће многи у Сарајеву рећи да је данас Валтер још ту, да смо сви ми Валтер, али немамо пуно тог Валтеровог духа..."

Историчар Славољуб Пушица верује да ћемо о трагу који је оставио Владимир Перић више знати за три или четири деценије, кад се отворе тајни архиви.

"Његово име ће добити још једну већу историјску дистанцу. Ја сам у то сигуран. Као што Сарајлије кажу, вратиће се Валтер, јер сви ми у бившој Југославији желимо једног таквог хероја, као што је био овај, Владимир Перић Валтер из Пријепоља".

Била је ово прича о једном псеудониму и три човека која су га носила. И једном филму који га је прославио. Валтер је надрастао и Жарка Тодоровића и Владимира Перића и Тита. Постао је нешто веће од свих. Мит који је фалио. Херој који недостаје.

Број коментара 14

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 29. март 2024.
23° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво