Корида на Ташмајдану – како су Београђани клицали "оле", а жалили бика

"Тамо на сред арене, Ромеро се постави постранце право испред бика. Извуче мач из набора мулете, издиже се на прсте и нанишани дуж оштрице. Kад је Ромеро јурнуо, јурну и бик. Ромеро набаци левом руком мулету бику преко губице да би га заслепио, лево раме му упаде међу рогове док је забадао мач и за један трен су он и бик били једно".

Ернест Хемингвеј је странац који је успео да проникне у душу шпанске кориде и да је објасни и онима којима је далека и страна. Покушао је у књизи "Сунце се поново рађа" да и онима који је сматрају дивљачком заоставштином неких минулих времена или чак пореде са гладијаторском ареном, објасни шта се то заправо дешава на песку, у арени, између човека и бика.

Моисес Мартинес, из арене бикова у Гранади, каже да је корида веома важна за Гранаду, Андалузију и целу Шпанију.

"Многи људи то не разумеју, али то је нека врста уметности. Иако убијамо и повређујемо животиње, веома је лепо", наводи Мартинес.

Силвија Монрос, преводилац са шпанског и португалског на српски језик каже да то не може свако да разуме.

"Посебно се цени када матадор заслужи да одсече једно уво, па друго, па чак и реп бику. Онда га пружа председнику биковског трга и ако му нешто претекне, посвети то дами која седи у публици", објашњава Силвија Монрос.

Уши бика поклоњене су једној дами на кориди 1971. године на стадиону Ташмајдан у Београду. Далеко од своје родне земље Шпаније, бикови, тореадори, пикадори, матадори, изводили су своју уметничку тачку пред Београђанима.

Будимир Новаковић је присуствовао том спектаклу.

"Стадион је био пун. Трибине су биле комплентно напуњене. Мени се чинило да је ограда прениска за те бикове", сећа се Новаковић.

Београд је тих седамдесетих био град просперитета. Градили су се путеви, мостови, стамбени блокови. Град је бујао и физички и културно, па шпанска корида која гостује баш у Београду и није била неко чудо.

Новинар Зоран Николић описује да су у то време Запад – САД, Британија, Француска своје уметнике слале у свет оштро подељен гвозденом завесом најдаље до Београда.

"Овде је у то време било пола Холивуда. Чак ће се и Исток усудити да своје елитне оркестре, балете шаље до Београда", истиче Николић.

"Да сте рецимо тада као моји родитељи шетали Теразијама могли сте да сретнете Ричарда Бартона, Лиз Тејлор, да се саплетете о Kирка Дагласа, а да вам Лоренс Оливије у Народном позоришту глуми Отела", објашњава Николић.

Kориди у Мексику није одолео ни неколико година раније Јосип Броз. Волео ју је Јул Бринер. Kориду су волели генерал Франко, сликар Пикасо, а матадори и њихова неустрашивост били су мистични изазов многим дамама. Ава Гарднер је тако писца Хемингвеја преварила са чувеним матадором Луисом Мигуелом Домингином.

Јер матадоре бије глас да су страствени, посвећени, доминантни, истрајни, неустрашиви.

Mоисес Мартинес се присећа како је како je тореадор 2009. умало настрадао од бика у Гранади: "Рог, дугачак 24 центиметра пробио му је плућа. Замислите који је то ризик. Ми имамо овде срећом болницу, па је арена, да кажем сигурна. Имамо и цркву малу овде. Наше борбе су у вези са религиозним уверењима и онај ко се бори са биком обично жели да се помоли, концентрише, јер ће можда и умрети".

"Матадор је храбар човек. Има оних који су тражили да их оставе да искрваре у арени. Окружени су лепим женама. Манолете је преминуо од убода рогом и нација је била у тродевној жалости", објашњава Силвија Монрос.

Матадори морају да се покоре строгим правилима игре. Да буду храбри, психички надмоћни у односу на подивљалу животињу и виртуози са мачем и плаштом. Њихова капа, панталоне, покрети, погледи нису ни спорт, нити игра, већ део деценијеске традиције која кола у крви многих Шпанаца.

"Све се гледа. Да ли је торадор елегантних покрета, да ли је одважан, да ли иде ка бику или обрнуто. Да ли има више покрета рукама или ногама. То је уметност", каже Силвија Монрос.

Ипак, публика у Београду није баш најбоље схватила уметност кориде. Вијесник те године предвиђа да ће корида бити кланица.

"Бит ће то тужан призор. Под нашим небом, пред нашом публиком, митологија бикове смрти бит ће тек месарски ударац мачем, финеса тореадоровог држања, тек смијешни балет једног мршавка, достојанство бика, тек глупост животиње", пише Вијесник.

Тореадори Луис Мигуел Домингин, Роберт Пилас и Алфред Kонде дочекани су у Београду уз шпанску музику. Међутим, пророчанство Вијесника се остварило. Публика је била збуњена и звиждала је када су пикадори забадали копља биковима у врат. Викали су "оле" када је матадор изгубио равнотежу и пао на колена, а бик га закачио роговима.

"Палилула није знала да се одлучи да ли ће да виче 'оле' или ће да навија за бика или за матадора. Велики део је секирао шпанске извођаче, јер је публика очигледно била на страни бика", каже Николић.

Будимир Новаковић се сећа да публика није знала за кога да навија.

"Довољно је било да један викне 'оле' и сви се деру 'оле', а не знају зашто. Бикови су довожени низ рампу код Пете београдске гимназије и пуштани из кавеза кроз пролаз којим се ишло у дискотеку 'Цепелин'. Тај пролаз био је обложен огледалима, али су их прекрили даскама, да бикови не би кидисали на своје одразе у огледалу", каже Будимир Новаковић.

Дванаест бикова стигло је из Шпаније у Београд. Смештени су на Торлаку, а дошли су брижљиво испланираном трасом. Подробно је испитано да ли је било сточних болести у последњих пола године путем којим ће доћи, како би се избегла било која врста ризика. Чак су им се и храна и вода служиле на само одређеним станицама. Добијали су редовно и витаминске инјекције.

"Привезаше мртвог бика за мазге и онда фијукнуше бичеви, људи потрчаше и мазге потегоше, забрзаше ногама и појурише галопом, и бик, с једним рогом увис и главом постранце, остави за собом глатки откос на песку, па нестадоше кроз црвене вратнице".

Овако је крај живота једног бика у арени описао Хемингвеј. Kрај живота шпанског бика у арени и београдску публику оставио је без даха.

"У тренутку прве еутаназије бика је завладао тајац. Очигледно је смрт предивне животиње деловала и на нас. Осећао сам се празно", истиче Будимир Новаковић.

Николић објашњава да је у Србији категорија благо, везана за животиње, за краву.

"Домаћинство које је имало краву је имало гаранцију да ће преживети годину, обезбедиће им храну. Ми тих година постајемо урбани, али смо коренима рурални и сећамо се тога. Обредно убијање животиња није било нимало пријатно", каже Николић.

Специјалитет у ресторанима надомак кориде је реп убијеног бика. Није записано ко је појео репове палих бикова на Ташмајдану, али новине преносе да овај, чак и за богату престоницу прескуп догађај, није прошао без малверзација.

Писало се о стотинама хиљада проневерих динара, у времену у коме су улазнице које су коштале 100 и 200 динара биле прескупе. Предузеће "Монтенегро промет", које је на себе првобитно преузело организацију догађаја, завршило је на суду, па је организацију кориде из чабра вадило друго преузеће "Задругар".

Kраљ са црвеним паштом вратио се жив у Шпанију, са лакшим повредама које је задобио када га је бик баш у Београду закачио роговима, а сличан спектакл Београд више никада није видео.