Михиз – најбољи читалац најбољих писаца

Стваралац који то није довољно хтео да буде. Тако су пријатељи описивали Михиза. И заиста - до данас - још нема човека за чије се име, формално, везује тако мало прозних наслова, а чији је дух присутан у готово свим кључним књижевним делима друге половине XX века. Практично, Борислав Михајловић Михиз је наш први и најзначајнији писац из сенке.

"Он је био нешто слично томе само у контрасмеру, он је био први и најзначајнији читалац. Значи - ghost writer не; он је то у ствари превентивном критиком, то је критика пре него што се књига појави. Он је био сарадник најзначајнијих писаца епохе. Неки су говорили да је протраћио свој таленат радећи тај посао; Игор Мандић је недавно рекао да је он био аскетски интелектуалац, да ли је протраћио свој таленат - не бих рекао; мислим да је то срећа и за Михиза и за српску књижевност", сматра Владан Бајчета, историчар књижевности који је докторирао на теми о Михизовом делу, а тренутно припрема Михизова сабрана дела.

Михиз је обележио цело једно раздобље у српској, па и југослованској књижевности. Као књижевни критичар и стални члан Ниновог жирија од основања до почетка седамдесетих година, али и као вероватно најстраственији читалац рукописа. Пре него што је постао београдски студент и "Далај Лама из Симине 9а", био је ђак којим се хвалила Карловачка гимназија.

Ипак, у суседном Иригу, где се родио, данас тврде да у свему томе највећи утицај има одрастање међу књигама и у месту које има најстарије читалиште у земљи - Српску читаоницу.

"Његов отац прота Гојко био је перовођа Читаонице и секретар неко време  и то је сигурно утицало, јер је растао у кући у којој се ценило знање и оно што је важно - он је један од почасних чланова Читаонице", каже Вера Новковић, директорка Српске читаонице у Иригу.

Мића Поповић: "Постоје два мишљења - Михизово и погрешно" 

Почасну титулу стекао је тек 1990. године и тај догађај у Иригу се препричава готово као анегдота. Михиз је у свом говору рекао да је био уверен да су се та признања делила шаком и капом, али да је утврдио, после провере, да је пре њега ту награду добио учитељ Стеван Јелкић који је обновио рад Читаонице, па 27 година, све до Михиза, није награђен нико. То је, како је навео, био знак да га његови Ирижани нису заборавили и да "нису подлегли удворичком режиму", присећа се Вера Новковић Михизовог обраћања Ирижанима те 1990. године.

Ипак, Ириг је тек почетком овог века почео да се одужује свом земљаку. Тако је пре тачно десет година новооснована средња школа названа по њему.

Српска читаоница у Иригу, која ће ускоро обележити 178. годину од оснивања, културним и историјским значајем прелази оквире малог места у ком делује. Пре 15 година установила је Михизову награду, годинама је заговарала и обнову куће...

Коначно уређена, кућа је отворена почетком године. За сада, чува део Михизових приватних предмета, али кажу да утисак дневне собе у којој је у већој мери обликована књижевност друге половине XX века одаје колекција икона на стаклу. Све их је, баш као у некадашњој Михизовој дневној соби, сложола историчарка уметности Ивана Симеоновић Ћелић.

"Михиз је био мој ујак кога сам много волела и његова ћерка Мила ме је звала да јој помогнем. Мислим да је сада у тој кући све сложено тако да изгледа добро", објашњава Михизова рођака.

Осим неких личних предмета у кући се чувају и два Михизова портрета - један је дело Моме Капора, други - Миће Поповића.

На том Поповићевом портету из 1946. године Михиз изгледа тужно, прича нам председник удружења "Еустахија" из Ирига Авким Квас. Зато је, каже, дошао на идеју да "Михизу у госте доведе пријатеље".

Како је Задар довео Београд у Ириг

Управо зато, галеријски рад куће започет је гостовањем пријатеља: слике из Поклон-збирке Рајка Мамузића током октобра и новембра сведочиле су о духу уметничке побуне која се одиграла одмах после Другог светског рата.

Истовремено, та изложба је довела Београд у Ириг, каже Квас, јер су људи циљано долазили из престонице у Ириг, само да би видели изложене слике.

Слике настале током 1947. у Задру, дела су Михизових пријатеља, тада тек младих студената академије код професора Табаковића, који су тада показали отпор диктату соцреализма. Напрасно одлучују да оду на море да сликају "по свом" и зову и Михиза са собом.

Михиз је тада, причало се, био "цврчак који је мраве терао да раде". О том учешћу једног несликара у туђој авантури, сам Михиз пише у "Аутобиографијио другима":

"Ускоро су почели да пристижу и други и у нашој колонији се сабрало десетак студената (и студенткиња, наравно), готово трећина Београдске ликовне академије. Радили су жестоко, упорно, као сељаци, од сунца до ноћи. У кишне дане, приморавали су мене, јединог несликара, да им по цео дан позирам и успут наглас читам француске и руске песнике. Не верујем да је и у једној старинској сликарској радионици мајстор терао ученике на толики рад, на колики су задарски сликари терали сами себе. Чак сам и ја насликао два мала пејзажа грубе и јаке пасте, служећи се прстима уместо шпахтлом. Били су врло модерни и врло грозни."

Све што су створили у Задру био је некакав импресионизам и постимпресионизам, али је то давало потку за оно што ће касније бити - јер сви они ће напустити Академију и отићи (највећим делом) у Француску и тамо ће стварати своју праву уметност, наводи Ивана Симеоновић Ћелић.

И заиста - сви, тада млади, одметници из Задра постали су касније наши најпознатији сликари, који су свој рад наставили у иностранству, углавном у Паризу. Али одмах после те задарске епизоде, најпре су били избачени с академије. Потом, ипак, враћени. Сви - осим једног, Миће Поповића, којем је иронично, али из данашњег угла пророчки, речено да је "већ готов сликар".

Задарска епизода у животу свих њих, па и Михиза, остала је прекретница.

"За нас све је 1951. година и Лубардина изложба прекретница, а у ствари Лубарда је мудро чекао диктат и лагано окретање Тита према Западу. А ми у ствари имамо раскид са соцреализмом одмах после Другог светског рата, а поента је да је то Задарска група урадила без диктата - они су осетили ту слободу у себи и задржали је цео живот", каже Квас, који је био и аутор изложбе Задарске групе у Михизовој кући у Иригу.

Ивана Симеоновић Ћелић наглашава да тај дух и ту слободу коју су донели сликари Задарске групе у ликовну уметност, Михиз је донео у књижевност.

"Аутобиографија - о другима"

Са обновом куће, Ириг као да поново живи славу свог познатог мештанина. Књижевна публика, с друге стране, као да поново открива Михизово дело. "Аутобиографија", објављена почетком 90-их прошлог века, ове године доживела је ново издање и то код "Контраст издаваштва", релативно младе издавачке куће, која је до сада објављивала углавном ауторе леве оријентације, у коју се Михиз, идеолошки, тешко може уврстити.

"Мени је жао што се сви више баве Михизовим друштвеним ангажманом него његовим делом. Мислим да је његов антикомунизам био последица тога што је зрело доба провео у време распада комунизма", каже издавач Владимир Манигода.

Задовољан реакцијом читалаца, има и објашњење за велико интересовање за књигу.

"Мени је занимљиво то што сам књигу виђао на полици и код радикалних левичара и радикалних десничара и онда сам схватио универзалност његове (Михизове) појаве у нашој култури и на то како су друштвени екстреми конципирали његов рад", каже Манигода.

"То је слика епохе, нећете наћи књигу која рефлектује послератну Југославију... то је Михизова књига која ће се најдуже читати јер нам доноси податке које нико није могао знати осим Михиза јер се дружио али и имао увид у закулисну комунистичку номенклатуру, а књижевно гледано - то је дело које говори оно што српска књижевност зна али заборавља - да нису само романи и проповетке и поезија врхови, него је врхунац и мемоарска проза", наводи Владан Бајчета.

Ускоро - и Матица српска почиње рад на сабраним делима, у седам томова. Прва два већ су у припреми, а уредник тог пројекта Бајчета каже да све треба да буде завршено до Сајма књига, у октобру наредне године.

Да ли обновљено интресовање за дело значи да је и данас могућ један Михиз?

Није могућ, сматра Бајчета, позиваjући се на Михизове речи да нема добре критике без добре књижевности и да је тешко да може да се понови то време као што су биле педесете године прошлог века, када се књижевна критика суочавала са романима као што су "Проклета авлија", "Прољећа Ивана Галеба" и многим другим романима тог периода.

У то, Михизово, време, било је тек 30 до 40 романа годишње у целој Југославији.

У данашњој Србији, готово их је две стотине годишње.

Премного? Можда нам је данас ипак потребан неки нови (први) читалац као што је био Михиз.