Вози Мишко, правац Европа!

Милан Миљковић већ две године вози камионе по Европи. Истетовиран, као и већина камионџија, уклапа се у стереотип "чврстих момака" који возе и по 15 тона. На живот у камиону се навикао, али му је у почетку, како каже, било веома тешко.

"То је толико стресно, стресно је возити, то је 20 метара које мораш да тераш у рикверц, да знаш сваки делић. Мени су рекли да ће бити тренутака када ћу плакати за воланом. Ми јесмо плакали за воланом. Колико год да је човек јак, у једном тренутку угаси мотор и каже 'ја ово не могу да радим, ово је исувише стреса и нема тог новца који тај стрес може да плати'. А онда легне, ујутру устане и крене испочетка", прича Милан који је палачинкарницу у центру Ниша заменио за сигурних 2.000 евра.

То је новац који, како сам каже, ипак надомести бројна одрицања која носи живот камионџије – и њему лично и његовој породици. Јесте да није код куће, али сада цела породица има довољно новца за нормалан живот. Од 15 радних сати током дана, Милан свакодневно вози 10 са паузом у којој мора себи да спреми оброк. У камиону има плинску боцу и удобан кревет.

"Ја мислим најискреније да су две ствари главна мука сваког камионџије – оброк у току дана и хигијена, туш. То су услови са којима камионџије имају највише муке у животу", каже Милан.

Лепа зарада и још видиш света

За две године, прошао је 13 земаља или, како он каже, обишао је Европу "за Џ". Кад год има обавезну паузу од 45 сати, Милан паркира камион, обуче другу гардеробу и упознаје Мадрид, Париз, Барселону.

"То је велики плус за овај посао. Сав тај умор некако нестане, све то незадовољство ритмом који имате и стресом који имате, све то нестане када изађете из камиона и видите свет", каже Милан за Дојче веле.

Управо на овакав пут се спрема његов познаник Владимир Томић који више не може да живи од новца који зарађује као радник обезбеђења. И он и супруга имају мале плате и, како Владимир каже, раде за рачуне и за школске потрепштине за децу. Положио је возачки испит за шлепере, одлучан је да иде, али га тај тежак живот ипак забрињава.

"Плаши ме како ћу прво да поднесем одвојеност од деце, посебно што од 2007. године откако живимо заједно супруга и ја, нисмо се одвајали ниједан дан. Како ће син и ћерка да поднесу, ми их припремамо на то, али су они још мали. И како ћу да се снађем на новом послу, јер са 42 године, полазим поново од нуле, поново сам на почетку", прича нам Владимир.

Тешко је због одвојености, али су задовољни

Владимир каже да познаје много људи који су на овај начин отишли и за сваког од њих зна да је, ма колико им је тешко, задовољан тиме, јер како и сам примећује, средили су куће, рачуне и имају новац за пристојан живот.

Са друге стране, Милан Ценић има дозволу за камионе, али радије вози аутобус у компанији "Ниш експрес".

"Одвојеност од куће, од породице, спавање у камиону, средства за личну хигијену, купање на бензинским пумпама, све је то мало... Не може то свако. Треба човек да се навикне на то", каже возач "Ниш експреса" и додаје да је његов посао далеко одговорнији, јер превози неколико десетина путника. Како није ожењен, плата од 60.000 за њега је довољна, мада би, каже, било лепо да је већа.

Његовом колеги Дејану Стојановићу то није ни близу довољно новца, јер има породицу, међутим, бави се пољопривредом, па му је каже, то што сади лубенице, олакшавајућа околност.

У компанији "Ниш експрес" нису били заинтересовани за разговор са новинарима. У телефонском разговору кажу да они немају проблема са одласком радника, као на пример "Ласта", али конкурс на њиховом сајту је стално отворен, а услов за посао је само Д дозвола, без обзира на радно искуство.

С друге стране, за возача такси возила потребно је много услова, па је закон који је почео да се примењује од прошле године још једна ствар која тишти такси удружења, поред тога што им радници одлазе у камионџије.

"До прошле године, услови за такси возача су били да има било коју средњу школу, пет година возачку дозволу, да није кривично осуђиван и слично. Сада смо у обавези да имамо возача који има саобраћајну школу, смер возач или саобраћајни техничар, Ц категорију, односно, верификациону дозволу из Ауто-мото савеза да је професионалне возаче, са искуством од пет година у јавном саобраћају, лекарско уверење и полагање такси испита. Ко има Ц категорију, он сигурно неће да се бави таксијем, него иде у иностранство да вози камион. Остали који немају Ц категорију, они немају пет година искуства у јавном саобраћају, јер имају само Б категорију и опет не могу да се баве такси превозом. Значи, возача за такси уопште нема", каже Милан Митић, представник највећег такси удужења у Нишу.

Због свега овога, таксисти раде двократно, а у сваком тренутку има петнаестак колега који полажу за Ц и Е како би отишли у иностранство. Милан каже да их сигурно има и више.

"Има сигурно пуно оних који крију да полажу за камионе да не би добили отказ итд. Какав отказ, то нема код нас! Они сами дају отказ. Ми смо принуђени да... У ствари, највећи је проблем што смо имали квалитетне људе. Сви они који су били амбициозни и желели нешто да промене, они су отишли. Остаје мали број људи, нажалост неквалитетних, и сада се такси удружења отимају о њих, да би такси уопште опстао у граду. А људи који немају посао, и са факултетом и без факултета, они не могу да раде, јер им закон не дозвољава да полажу такси испит", тврди Милан.

Проблем са таксијем

Тај нови закон им је направио велике проблеме, каже он. На бироу за запошљавање нема ниједне особе која испуњава нове услове, а годину дана уопште није издата ниједна дозвола за такси.

Каже да још увек сакупљају људе за полагање и да је сазнао да их има тек петанестак. На бироу су му чак саветовали да возаче увезе. Његово такси удружење се бори да се услови за возаче таксија промене, тим више што ће каже, на нове возаче који испуњавају услове морати да чека 10 година – док се заврши потребна средња школа и сакупи пет година искуства у јавном саобраћају.

У овако безизлазној ситуацији налазе се многа српска предузећа која се баве превозом путника. Према проценама удружења превозника, у Србији фали око 2.000 возача аутобуса и око 6.000 возача камиона. Чак и Милан Ценић, возач "Ниш експреса", иако за сада не планира да напусти своје радно место, каже: "Никад се не зна. Боже мој. Може да се оде увек". Као власнику Е дозволе, врата Европе су му увек отворена.