Ибарска магистрала, кад пут престане да буде важан

Крећемо на пут, идемо камионом. Вози нас исти возач као и пре пет година Радиша Стевановић, али за ових пет година можемо да га зовемо, као и сви његови пријатељи – Раша. Наш разговор почиње опажањем да бисмо тешко пронашли возача који није барем једном рекао: једва чекам да заврше ауто-пут па да не морам више да путујем овом Ибарском магистралом.

Само дан након отварања ауто-пута "Милош Велики" добили смо прилику да безбедније и брже стигнемо од Београда, односно од Обреновца до Прељине и да тако заобиђемо све оно што нас је нервирало, пре свега нерационално претицање и саобраћајне удесе.

То је лепша страна приче, међутим, много људи је живело од најпознатијег друма у земљи. Шта је данас са њима?

И сада са тим питањем путујемо до првог ресторана на Ибарској. Циљ нам је да обиђемо све код којих смо били и пре пола деценије.

Шницла за доручак, да не кваримо традицију

Путовали смо само петнаест минута од Београда до кафане "Србија". На улазу нас дочекује менаџер Лазо Ивковић и уз уобичајени поздрав (Добар дан, како сте?) пита нас и каква је била Карађорђева шницла пре пет година.

Ех, многи би сада рекли, ко се сећа шта је јео пре пет година и још да ли је било добро или лоше. Али јасно је да је питање постављено са разлогом, због тога сам морао мом домаћину да препричам једну анегдоту, са снимања из тог периода: "Лазо, пре пет година када смо код вас појели Карађорђеву шницлу, јели смо је још, пребројао сам тачно, јели смо је још четири пута".

Лазо ме сада, мало са чуђењем, пита да ли смо могли да поједемо толико.

"Морали смо", одговарам.

Некако се тако десило да су нам нудили Карађорђеву шницлу, а ми смо касније хтели да видимо где је најбоља и то тешко стечено знање сачуваћемо за себе.

Када смо се насмејали због приче о Карађорђевој шницли, наставили смо о ономе због чега смо и кренули на пут – како живе људи који зависе од броја возила на Ибарској, после отврања ауто-пута.

Лазо нам говори да он заправо види предност у новонасталој ситуацији.

У овај ресторан долазе људи који живе у Београду и сада ће лакше и брже моћи да дођу.

После поједене Карађорђеве за доручак, да не кваримо традицију, наставили смо даље.

Чак ни на делу пута од Београда до Лазаревца нема оних гужви, напротив. Возимо се и по неколико минута, а не сретнемо возило из супротног смера. Некада се овде ишло у дугој колони, са неизоставним претицањима.

Ибарска магистрала – "друм смрти" 

Хтели смо да свратимо код "Браце", али газда није био ту, па смо Раша и ја брзо наставили даље.

Ибарска магистрала је често називана и "друмом смрти" – велики број саобраћајних несрећа и много изгубљених живота. Чак се пред отварање ауто-пута повећавао број настрадалих.

Зато и они који су емотивни према кафанама и животу уз магистралу не могу да кажу да им није драго што је ауто-пут растеретио Ибарску. После ове мисли, морао сам Рашу да питам да ли је и он некада имао удес на Ибарској.

"Да имао сам баш добар удес, пре једно 15 година. То је било тамо код 'Два брата'. Тамо сам имао удес, не мојом кривицом, други је био крив. Обично када су ти удеси ја не волим да гледам склањам се и сада кад наиђем. Јер имао сам више призора, деси се да су то људи које познајем", присећа се Рашо.

Ведро Рашино лице после ове приче брзо је постало некако жуто, смушено и тужно. Зато сам му одмах поставио следеће питање: Рашо куда идемо даље?

То је било довољно да се његово расположење у моменту поправи.

Када смо прошли Ћелије, почели смо да се возимо по Ибарској коју до тада никада нисмо видели. То је била Ибарска без саобраћаја.

"Просто невероватно возиш десет минута па се појави ауто", коментарисао је Раша.

Код Бубоње ћемо увече, да видимо да ли још има музику у кафани. А сада смо дошли јер су поред Бубоње маркет и ресторан "315". Чини нам се да је маркет затворен.

Продавница не ради, велики и масивни катанац на брави недвосмислено то потврђује. Улазимо  у ресторан, да видимо како ту иде.

Руку пружамо човеку који се представља као Дејан Павловић, он је власник ресторана, али и маркета, који је затворен, како нам је рекао због ауто-пута. Нема више саобраћаја, па нема ни продаје.

После 33 године Дејан Павловић размишља да затвори ресторан "315" .

Продавницу истог имена већ је морао да затвори, није било промета. За кафану се још бори, жеља му је да из ње оде у пензију, али свестан је да је све мање шансе да тако буде.

Питам га каква је ситуација била кад је отворен ауто-пут, када се није наплаћивала пуртарина.

Одговара да је у том периоду, магистрала била – малтене празна.

"Па то је неки период можда неких десетак дана, тада је магистрала била празна, могао је малтене да се игра мали фудбал на њој", наводи Павловић.

На питање да ли планира и кафану да затвори, даје леп, сликовит, а у исто време и веома тужан одоговор: "Што би један мој колега рекао, више ме је грејала кафанска сијалица него сунце."

Не жели Дејан да затвори, али можда ће морати, а после тога не зна шта ће бити са њим.

Неко и профитира 

Настављамо даље, пред Љигом полако престаје да нам одзвања Дејанов одговор и питање шта ће бити са њим. Наилазимо на шлеп-службу, изгледа нам да се трактор покварио. На путу је човек који је власник шлеп-службе и за њега имамо исто питање – како иде посао? Далибор Матић каже да му је одлично од како је ауто-пут почео да ради: "Овде на Ибарској када неко стане, могао је да се снађе, а на ауто-путу тога нема, морају мене да зову".

Ето, неко на Ибарској је озбиљно профитирао од ауто-пута, јер је задржао стару цесту и добио је нови пут.

После овог разговора на друму, одлазимо до још две кафане, обе се налазе у Љигу, једна до друге су, а шта је занимљиво, пре пет година, за те кафане, проценили су да се налазе на идеалним местима. Објашњење је било да је улаз и излаз са ауто-пута близу. Говоримо о кафанама "Код брата" и кафани "Качерац код брата".

Кафана "Код брата" не ради, али "Качерац" ради, зато смо ту и разговарамо са Дејаном Јеремићем власником.

Прво га питам зашто не ради кафана поред, он је рекао како је његов стриц Миодраг Јеремић отишао у заслужену пензију и да је зато затворио кафану.

Додаје да су све били у праву што су рекли пре пет година, његова кафана одлично ради, јер људи силазе са ауто-пута да једу, па се враћају и настављају даље.

Да је у послу осим знања и великог труда и рада потребна и срећа, најбоље доказује овај пример, јер да је кафана "Качерац код брата" удаљена само 500 метара не би могла да ради. А то је проблем са којим се и даље носи кафана која је најдаље један километар удаљена од "Качерца", кафана "Таково".

Затвара се најстарија кафана на Ибарској

Са Владом, власником кафане "Таково" седимо напољу, време нас је послужило. Бесан је, разочаран и још много тога, али највише од свега он је немоћан, немоћан да нешто промени. 

Питам га каква је ситуација и шта очекује када се отвори Коридор 11.

"Па ситуација је никаква што се мене тиче. Значи 70 одсто саобраћаја је отишло на ауто-пут. Што је и нормално брже, боље, сигурније, али ми ћемо радити још мало докле то буде могло, па видећемо шта ћемо. Од Милановца на овамо је све позатварано. Значи, све кафане су малтене позатваране", објашњава Владо.

Питамо га да ли он то нама говори да ће најстарија кафана ускоро да буде затворена.

"Па све је могуће. Ми смо од овога живели нисмо имали ниједну другу додатну делатност, радника смо отпустили пре месец дана. Сад ако нам држава да неких субвенција, али то државу не интересује много. Ми смо мали, нисмо као таксисти, да можемо да блокирамо град", одговара он.

Влада је свестан да је ауто-пут добра ствар за све, па и за њега, али он више нема од чега да живи и да школује своје дете. Иако је газда, ове године морао да се спакује и оде у Француску да ради за дневницу. И опет ће ако се нешто не промени, тако нам говори на растанку.

Парадокс – једна се кафана затвара, а друга отвара

После разговора са Владом, одлазимо, гле парадокса, до кафане која је почела да ради и то после отварања ауто-пута, а удаљена је мање од једног километра од "Такова".

На констатацију да смо дошли да снимимо кафану која је отворена након отварања ауто-пута, газда одговара да се никада није плашио да започне неки посао.

"Било који посао који сам почео никад се нисам плашио, увек сам успевао. Мада сам и падао у том ауто-превозу – паднем, устанем и крећем. Не можеш ти овај месец пропао сам и да станеш", објашњава.

Бајбер, односно Томислав Недељковић, има своју филозофију коју је учио баш на Ибарској магистрали и до сада му је успевало. Зато не гледа на комшије које су после 30 и више година морале да затворе кафане и радње или су пред затварањем.

"Знате како, 35 година ја сам на магистрали био ауто-превозник нема ко ме не зна, мало је почетак тежак, можда ћу и ја остати без муштерија, али за сада не одустајем", наводи Недељковић.

Причу о крају Ибарске магистрале, прецизније, ове њене последње фазе, најбоље, кажу, прича судбина кафане "Рудничка капија", а капија је затворена.

На питање да ли је тачно да је Ибарска магистрала затворена, како кажу, оног дана када је затворена "Рудничка капија", одговара: "Па у суштини, да кажемо да јесте, јер ми смо били познати по Ибарској. Нас су сви знали као 'Рудничку капију', где се јело, пило, свраћало. Ми смо морали, нисмо морали него смо решили, пошто није било промета није имало гостију, да затворимо."

Додаје да се из месеца у месец смањивао пазар: "Када се из дана у дан из месеца у месец смањивао пазар, било је мање гостију, ми смо били свесни да Ибарска не може да буде оно што је била због ауто-пута".

Даринка Јевтић је 35 година спремала храну у овој кафани. Сећа се како је била газдарица, куварица и чистачица. Сада седи у затвореној кафани, где треба само обрисати прашину, па да неко може да послужи пиће. Али нема од тог посла више ништа, готово је, зна она то и зато јој није лако.

"Код Бубоње" – последњи храм старе Ибарске

Путовање Ибарском магистралом завршавамо увече у кафани "Код Бубоње". Пре пет година рекао је: "Биће шта мора, али моја кафана ће радити и музика ће увек бити ту да вас дочека". Тада смо је представили као последњи храм старе Ибарске, са музиком и певачицама. "Код Бубоње" и данас има музике.

У кафану стижемо неки минут после 21 сат. Поједини гости гледају тенис – Новак је играо то вече, други се картају, трећи седе замишљено за својим столом и испијају пиће.

Ко је Бубоња? Питали смо више људи. Одговарали су нам, то је човек који је свима помогао и многе задужио. Воли кафану, као што се види, али он у својој кафани пије кафу са млеком и весели се уз музику. Чудан неки човек.

Бубоња је и један од успешнијих привредника око Љига, зато и зна шта се дешава сад, како је било јуче, али и шта ће бити:

"Људи из дана у дан затварају продавнице ево ту је била једна продавница до нас у Липју у Моравцима се ресторани затварају или раде са врло малом зарадом. Чак и са губитком. Мислим да неће моћи дуго још тако", објашњава Бубоња.

Ибарска магистрала, последња песма о теби 

На питање да ли смо ми сада заправо дошли да снимимо последњу репортажу са Ибарске магистрале оне старе, одговара: "Па ту и тамо, вероватно".

Кафана за Бубоњу није извор прихода већ извор живота.

Период од пет година можда није дуг период када говоримо развоју државе, града, па и у животу некада није толико драматичан, као што се показало за Ибарску.

Видимо да се за то време много тога овде променило. Припремамо последње питање са нагласком на овом путовању Ибарском магистралом. Испред мене и тог питања је Драгољуб Весић Бубоња.

На молбу да нам опише наш сусрет за пет година, одговара: "Љиг ће бити мртав, ако не нађу неко решење да се отвори нека фабрика. А што се тиче музике видећемо се сигурно! Кафана ће радити и биће музике. То сигурно знам".

Данас сви имају ауто-путеве, али нико нема Ибарску магистралу. Да ли најпознатија цеста треба да оде у историју или можемо нешто да направимо од ње? Е, то је последње питање и по њега идем за пет година.