Стонотенисер са дистрофијом пркоси болести – рекетом и вољом до нових медаља

До девете године школско градиво му је била једина брига, а већ три деценије Драган исписује своју животну књигу – од прекинутог безбрижног детињства до болова, немоћи и борбе са дистрофијом мишића.

"Најтеже ми је било када сам схватио да никада нећу моћи да потрчим. Рекао сам себи – у колица пасти нећу, једноставно ћу се борити до краја, али у колицима нећу бити", каже Драган Баћановић из Мачванског Причиновића.

Није било лако, додаје, изборити се и са сажаљењем околине, са самим собом и болести без лека.

"Упоран је, што замисли да иде, да крене, да уради све, за њега препреке нема", додаје Влада Баћановић, Драганов отац.

Мајка Борка Баћановић каже да Драган већином све сам ради и да ретко тражи помоћ.

Од вожње, пецања, глуме до спорта, на све стиже. И поред рампе, због активности мишића и пут до посла је преко степеница. Рад му је сигурност, окружење подстицај.

"Најбољи од свих колега, баш је добар, расположен за дружење, баш је прави колега", истиче Ненад Филиповић из предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање "Новитас консал" Шабац.

Пре шест година рекет му је постао изазов. Данас има бројне медаље, турнире и као једини такмичар међу дистрофичарима разбија предрасуде. Члан је Б репрезентације.

"Особе са мишићном дистрофијом могу да тренирају пет минута да раде вежбу после треба да одмарају десет минута. Драган ради вежбу 25 минута, а одмара неких пет минута и у мечевима игра по два-три меча без прекида, то је нешто невероватно, невероватна упорност", објашњава Славољуб Авдић, председник стонотениског инвалидског клуба "Мачва" Шабац.

"Људи морају једноставно да се суоче са тим својим проблемом и да једноставно гурају напред. Треба бити свој и само веровати у себе", поручује Драган Баћановић.

Зато не одустаје ни од нових терапија у Италији, нити од свог спортског успеха. Попут олимпијца и оснивача клуба Митра Паликуће, рекетом и својом вољом до нових животних медаља.