Храна бачена за годину – могућ оброк гладнима за три године

Постоји неписано правило-што је богатије друштво то је и веће бацање хране. Само на годишњем нивоу Америка баци око 222 милиона тона хране којом би могле да се прехране све субсахарске државе Африке. Иако ниједан човек на свету не мора да буде гладан, због тога што трећина хране заврши на депонијама, сваки десети нема шта да једе, подаци су УН. Kолико често у Србији храна заврши у контејнеру, питали смо Београђане.

Једна суграђанка рекла нам је да храну баца, јер не воли да једе дуже од два дана исто, док друга каже да као и сви остали одлаже храну у контејнер.

А одлаже се најчешће месо, сиреви, хлеб, воће и поврће. Заправо, оно што је углавном на трпези у једном домаћинству.

"Бацамо 35 килограма хране по глави становника без обзира на узраст. То значи да је готово сто грама хране по особи, што можда не звучи толико алармантна цифра, али када погледамо да је то на годишњем нивоу 247 000 тона хране или како смо ми описали у истраживању; када бисмо напунили доставне камионе са храном која се баци то би била колона од Суботице до Kрагујевца", каже Владан Шћекић из Центра за унапређење животне средине.

У Суботици, Kрагујевцу, али и осталим градовима, када крену у куповину потрошачи се слично понашају, кажу у удружењу које штити њихове интересе.

"Потрошачи најчешће греше тако што одлазе у хипермаркете и сматрају да ће ту боље проћи, јер су цене на акцијама и објективно су ниже него у продавницама у окружењу њихових кућа и станова. Ту праве грешку, јер уместо да купе тачну количину хране по списку, они се занесу у тој куповини и онда купују и оно што им треба и оно што им не треба", каже Денис Перинчић из Републичке уније потрошача.

Куповина на комад 

Са друге стране у мањим местима, иако се чешће иде у куповину, куповина на комад није добродошла.

"Данас куповина једне-две воћке или пар кромпира и тако даље представља у нашим срединама доказ сиромаштва и то људи избегавају да признају и прихвате", наводи Перинчић.

Са тим је сагласна и Ивана Ћирковић, која је као амбасадор хране део иницијативе кувара Џејмија Оливера, а брине се између осталог о томе како да се бацање хране сведе на минимум.

"Ту је и оно шта ће свет да каже ако купим мало мора да ми нешто фали, ја сам сиромашан. Навике треба мењати, просто куповати онолико колико вам треба. То са собом повлачи да су чешћи одласци у куповину, али просто, ако купујемо онолико колико нам треба и придржавамо се тог неког списка самим тим смањујемо ризик и шансу да се намирнице покваре и баце", истиче Фуд револушн амбасадор Ивана Ћирковић.

Рокови трајања намирница

Осим списка, рекло би се потребне су и књиге, јер необавештеност купаца јесте један од проблема. Баналан пример јесте то што поједини не разликују рокове трајања.

"Постоје два рока. "Употребити до" и "најбоље употребити до". Када говоримо о намирницама "употребити до", то је недвосмислено, то је лако кварљива роба и то се зна до тог рока треба употребити.

"Најбоље употребити до" су све оне намирнице које су оптималног укуса и свежине до тог датума, али се могу користити и по истеку, неке две до три недеље, неке чак и до месец дана када говоримо о намирницама које се замрзавају", објашњава Ћирковић.

Осим домаћинстава, храну бацају и ресторани, маркети. У Србији не постоји закон који би то регулисао, док су на пример у Француској ресторани и продавнице склопили уговор са државом да се неискоришћена храна прослеђује угроженима. Kод нас је то тек део спорадичних иницијатива.

Истина је да нерационално трошимо храну, као што је тачно да неконтролисано купујемо. Јер како другачије објаснити чињеницу да на пример четворочлана породица на годишњем нивоу у канту баци 140 килограма хране у вредности од четрдесет хиљада динара.