Сећања ослободиоца Београда – тенк на Теразијама и борбе у кукурузима Аутокоманде

"Ја сам ратник искусан. У партизане сам иш'о од 13. године. Ја сам борац познате прве пролетерске бригаде", oво је укратко ратна биографија Сплићанина Зденка Дупланчића. Он је комуниста из аристократске породице, пилот у пензији и данас је један од ретких сведока ослобођења Београда.

"Ми смо се са Русима састали у Ђуринцима 12. октобра. То је било велико весеље и радост. Значи Ђуринци - то је на пола пута од Младеновца преко Раље, Авала и Београд, моја дивизија прва пролетерска се налазила на главном правцу удара", сећа се почетака ослобођења Београда Зденко Дупланчић, ослободилац и пуковник авијације у пензији.

Иако је прославио 91. рођендан данас се, каже, сећа сваког сата ослобођења Београда. Последњи су били најтежи.

"Од Бањице преко Дедиња ишли смо ка аутокоманди где ја сада станујем, ма ту су биле њиве, кукурузи, и то не изгледа као што је било. Ту смо водили уличне борбе. Дошли смо до Славије и нисмо могли главном улицом јер је Београд јако био штићен и утврђен од Немаца. Па смо ишли споредним улицама. Ту смо се опет борили за сваку кућу, за сваку улицу, за сваку башту", препричава Зденко.

Kако би Београд био коначно ослобођен, осим Црвене армије пристигло им је додатно појачање.

"Београђани су нам доста помогли, јер ми нисмо у Босни по чукама научили да освајамо веће градове као што је Београд. Сачуван је и водовод и електрична централа и телефони и тако даље, то су све људи, омладина, Београђани помогли да сачувамо Београд", сведочи овај борац који је данас на челу СУБНОРА Савски венац.

Тенк на Теразијама 

Зденко има хронолошки записан сваки дан и сваки сат ослобођења Београда. Његове списе тек ће изучавати млади историчари попут Милана Гулића.

"Зграда Народног позоришта отуда постаје важна, јер затвара тај пролаз ка Kалемегдану као последњој упоришној тачки немачких снага на простору Београда и зато се бранила у неку руку по сваку цену. Сви ови централни делови Београда кроз које ми свакодневно пролазимо били су поприште страховитих борби", објашњава Милан Гулић.

А последња и одлучујућа борба вођена је код данашње палате "Албанија".

"И заиста нестварно делује да је тих сати и тога дана, овде вођена таква борба да је совјетски тенк са Теразија тукао на Палату Албанија и да је готово сваки прозор био затворен са џаковима са песком и да је готово сваки прозор био пушкарница", каже Гулић.

У ноћи између 19. и 20. октобра коначно је пала и палата "Албанија". Тиме је окончана немачка окупација Београда која је трајала 1.287 дана. Kада се тробојка завијорила са палате, Београђанима је то био сигнал да је њихов град коначно слободан.

У борби за слободан Београд, како се процењује, страдало је око 3.000 чланова југословенске војске и 1.000 црвеноармејаца. Ослобођење престонице, сагласни и сведоци и историчари, значило је само једно – слободан Балкан.