Жене на селу – жртве предрасуда и патријархалног менталитета

Данас се обележава Међународни дан жена на селу, а Надежда Сатарић из организације "Амити – снага пријатељства" истиче да је веома тешко бити млада жена и живети на селу, а још је теже бити средовечна жена и живети на селу.

"Али бих рекла да је ипак најтеже бити старија жена, живети сама, живети у сиромаштву, бити неписмена", каже Сатарићева и то илуструје тиме што свака трећа жена на селу старија од 65 година има само један пар ципела у сезони.

Додаје да није само то проблем, већ да не могу себи да приуште ни здравствену заштиту, јер нема амбуланти на селу, као ни сервиса социјалне заштите.

Истраживања показују да се 55 одсто старијих жена одричу свог наследства у корист синова, а свега три одсто у корист ћерки.

"Иако им се каже да оне имају право на половину заједнички стечене имовине у браку, ипак је обичајно право јаче од овог официјелног права", додаје Сатарићева.

Држава кроз ИПА фондове издваја новац за пројекте економског оснаживања жена на селу, а Сатарићева каже да то има ефекта и да су млађе жене нешто научиле и да уче.

"То је фантастично што се издвајају фондови да оне буду предузетнице, али је проблем у томе што је још врло мали број жена на селу власнице имања, а самим тим мали број њих има шансу да добије кредите, да добију те пројекте – свега 17 одсто су власнице имања", наводи Сатарићева.

Указала је и на још један податак који је доста забрињавајући – 60 одсто средовечних и младих жена су неформална радна снага тј. уопште не уплаћују доприносе за ПИО.

"Питање је да ли ће оне сутра успети да прикупе оних 15 година стажа да би отишле у пензију", додаје Сатарићева.

Истакла је да је одлична идеја Министарства пољопривреде да на неки начин подстиче да се имања преписују и на жене, посебно када муж има сталан посао.

"Треба ту идеју промовисати сваки дан, то не иде тако лако јер су уврежена схватања старијих жена да оне треба да се одрекну у корист синова, да не треба оне то да наследе", сматра Сатарићева.

"Можда понекад и они врше притисак на њих, али ако им сваки дан објашњавамо зашто је важно да се имање води на њих, колико је онда мањи ризик и од дискриминације и од родно заснованог насиља које је и те како присутно међу старијима посебно на селу, колико је онда мањи ризик да ће мимо своје воље бити смештене у дом пензионера, онда оне почињу да увиђају значај тога да се нешто од имања води и на њих", истиче Сатарићева.

На питање да ли су то све разлози што девојке напуштају села, Сатарићева каже да има и тога.

"Морамо им давати веће шансе да остану у селу да раде, морамо им обнављати инфраструктуру", тврди Сатарићева.

Нагласила је да у селима нема вртића, нема школа до осмог разреда, већ до четвртог па онда децу морају да воде у суседно село, као и да немају добре путеве да жене пласирају своје призводе.

"Мора да буде стратегија према селу много снажнија, јача и да се више одваја не би ли ревитализовали село, јер нам је то и те како значајно", закључује Сатарићева.

Жене на селу се суочавају и са лошим стањем српског села, које полако нестаје, али и са патријархалним менталитетом и предрасудама које се у руралним срединама тешко руше и у којима се, како кажу, зна ко коси а ко воду носи.