Силоване жене ћуте, доказивање злочина и боли и кошта

Модрице не само да боле, него и коштају. Жртве силовања неретко да би доказале повреде и кроз шта су прошле сате проведу у полицијским станицама и амбулантама. Међутим, неке од њих, морају и да то плате, кажу у Аутономном женском центру.

"Преглед тела се не ради, сад ако би жртва хтела да јој лекар судске медицине уради тај преглед тела, а то није наложено, тражено од стране тужилаштва, она ће морати да оде сама у судску медицину и да сама сноси трошак тог прегледа и то кошта", објашњава Вања Мацановић из Аутономног женског центра.

У Удружењу тужилаца тврде да такви случајеви не би смели да се догађају, јер посебни тимови у полицији прикупљају доказе по налогу тужилаштва. Додају и да траже више од гинеколошког прегледа и узимања брисева.

"Ја морам да признам да мени таква ситуација није позната и у пракси не би требало да се дешава. Оног момента када државни органи, ту мислим на тужилаштво и полицију сазнају да је, оштећени, оштећена, жртва пријавила кривично дело тог момента престаје било каква обавеза жртве да се бави прикупљањем доказа", наводи Лидија Kомлен Николић из Удружења јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије.

Ипак, жртве које хоће да прикупе доказе, платиће специјалистички преглед без додатних анализа око 6.000 динара. У Институту за судску медицину појашњавају да иако је пракса раније била да се сви прегледи обаве у њиховој амбуланту и на једном месту, то кажу више није чест случај.

"Преглед целог тела и тих повреда на телу које ми стручно зовемо екстергениталним, управо тај део прегледа се често не извршава, јер се не зна ко тај део прегледа треба да изврши. Данас је заиста мислим недозвољива ситуација да немамо систем и немамо начин на који те жртве треба да прегледамо", објашњава Слободан Савић из Института за судску медицину.

У полицији објашњавају да се систем за прикупљање доказа прилагођава жртви.

"Прегледи се обављају у зависности од пола и година жртве на Институту за гинекологију у Београду и на Институту за мајку и дете, а ако се ради о мушкарцима, а имамо често такве случајеве, онда се жртва најчешће воде у Ургентни центар. Присустна су два или три лекара који констатују повреде и они сачињавају извештај, који се доставља тужиоцу који ће водити тужилачку истрагу", наводи Синиша Томић, шеф одсека за сузбијање сексуалних деликта за подручје Града Београда.

Kолико је случајева прошло некажњено баш због недостатка доказа, тешко би могло да се утврди.

"Статистика није добра у оваквим случајевима, јер је велика тамна бројка. Велики број никада не пријави, задњих пар година око 40 посто случајева је одбачено, разни су разлози", наводи Kомлен Николићева.

Тамна бројка значи да на једно пријављено силовање, буде од пет до чак осам прећутаних. Према подацима невладиних организација, у Србији се годишње пријави око седамдесет силовања. Разлози за непријављивање су најчешће исти – стид и осуда околине. А нејасне процедуре пријављивања и доказивања уз дуге поступке пред судовима не охрабрују жртве.