Преминуо академик Дејан Медаковић

Дејан Медаковић рођен је у Загребу 7. јула 1922. године.

Гимназију је завршио у Сремским Карловцима 1941. године.

За време рата живео је као избеглица у Београду, где је 1942. године ступио као асистент-волонтер у тадашњи Музеј кнеза Павла (данашњи Народни музеј).

Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду на групи за историју уметности.

На истом факултету је одбранио докторску дисертацију и држао предавања до 1982. године, када је отишао у пензију.

Био је председник Српске академије наука и уметности, редовни члан Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу, члан друштва "Лајбниц сосиете" и "Хонорис кауза" Румунске академије, председник је Вукове задужбине.

Поред великог броја студија и прилога из струке, Медаковић је објавио и књиге: Београд у старим гравирама, Графика српских стампаних књига XV-XVII века,  Српски сликари XVIII-XX века,  Путеви српског барока, Трагом српског барока,  Манастир Савина,  Хиландар, 1978. (као коаутор са Димитријем Богдановићем и Војиславом Ј. Ђурићем); Српска уметност у XVIII веку, Српска уметност у XIX веку,  Сентандреја, (са Динком Давидовим); Сведочења, Истраживачи  српских старина, Летопис Срба у Трсту, (са Ђорђем Милошевићем), Изабране српске Теме,  Писма, ...

Објавио је књиге песама: Мотиви,  Каменови,  Умир,  Ниска и Знак на камену,  као и књигу изабраних песама Завештање, 

Под заједничким насловом "Ефемерис" објавио је пет књига аутобиографске прозе.

Добитник је Седмојулске награде за животно дело, аустријске Гинделдз награде и Хердерове награде за 1990. годину, Октобарске награде града Београда за 1990. годину, награде "Милош Црњански" и БИГЗ-ове награде.

Добитник је награде "Јаков Игњатовић" из Будимпеште.

Године 1994. добио је изванредни "Златни беочуг" Београда и награду Народне библиотеке за најцитанију књигу у Србији.

Био је почасни грађанин Сремских Карловаца.