Стојан Раденовић: Садашње књиге из математике гуше децу

Професор Стојан Раденовић је један од најцитиранијих математичара света и раније је научне радове потписивао за Универзитет у Београду, а затим га је ангажовао Универзитет краља Сауда у Саудијској Арабији.

Јесте ли свесни чињенице да сте Ви један од најцитиранијих математичара на целом свету?

– Свестан сам, али да будем искрен, пошто знам много колега из Србије, са шест универзитета, велики број њих ми је био узор и дан данас је, али многи можда не раде или нису у стању то да добију или ја имам неку острашћеност да то будем, а имам и амбиције стварно.

Где проналазите разлоге за амбицију?

– То је још из мог детињства, тамо где сам рођен, у основној школи подстицај учитеља, па у Горњем Брестовцу наставника Динчића, мог разредног, па после у Лесковцу професора математике Слободана Павловића. Нажалост, они вероватно нису више живи. Али и подстицај сјајних асистената и професора на Природно-математичком факултету у Београду. А онда сам и сâм увиђао да сам неке ствари видео, још као студент, више него асистенти и професори. То прикривамо чак и од себе.

Лепо је чути да вам је то усађено од младих дана, поготово у малој средини. Мислите ли да тога данас мањка?

– Питање је какав бих ја био да сам рођен у Београду или било ком месту у Србији где сад деца која иду у први разред уче математику на начин како се учи. Имају три књиге, а не знају да читају. Ја не могу да се сетим у ком сам разреду добио било коју књигу из математике, али то подстицање од стране наставника, учитеља је било као штапом и канапом.

Мислите ли да је у томе кључ?

– За мене је јесте, ја мислим да код већине деце јесте. Некада је много боље да немате књигу, него да имате игру. Када је дете први, други разред основне школе не зна добро да чита, али када учи да чита циљ је да се оријентише, напред–назад, лево-десно, горе–доле, веће–мање, да узме обичан метар и измери дужину собе. Али, када узмете те три књиге за први разред основне школе, теорија, задаци и радни листићи – то гуши децу. Ту има много финих задатака, то су штосови, али те ствари служе да одбију дете од математике. А тамо у Доброј Води где смо сви били са учитељем, ништа ме није одбијало, предмети су чинили јединство.

Захваљујући вашем имену Србија је постала позната у свету што се тиче математике, као и у тенису захваљујући Новаку Ђоковићу. Ви сте рекли да је и код Вас у послу та упорност као у тенису.

– Упорност, али и тај острашћени приступ, неодустајање. Ја и сад кад одем, нешто ћу да радим. Дође тренутак у тој просторији када поставим себи питање – који то сада има смисао? Одем, скувам кафу и већ има смисла, јер се враћам томе. А знате зашто? Ви, ја, ваше колеге и сви људи на свету, није битно чиме се баве, они немају много избора. Кад смо живи избор је можда само један, то је јако компликовано филозофско питање. Некад је избор и да се свађамо. Сада, на пример, када читам коментаре на то ко сам ја, какви су моји радови, јављају се млађи који кажу 'то је штанцовање'. Али ја не могу да му замерим. Он нема други избор него да то каже. Ја не замерам, него се наоружавам само добротом и то саветујем својој породици и пријатељима.

Имали сте много понуда из иностранства?

– Имао сам доста понуда, нарочито откако је актуелна Шангајска листа и универзитети се боре да имају високоцитираног истраживача, јер он доноси око 100 поена, 20 одсто. Тај саудијски универзитет је од 151 до 200. места. То је велики универзитет, али је довео много истраживача са високом цитираношћу.

Да ли остајете тамо или се враћате?

– Договорио сам се са председником. Није он мене убедио, тај позив из Њујорка, он може да ми буде син. Осетио сам своју слабост. Ја сам отишао тамо да решим стамбено питање ћеркама, јер они то они мало плате. Немојте да помислите да је то као код фудбалера и певача, то је сића, али то је цена у целом свету и кинески универзитети толико дају. Ја сам се чим ме звао, кад сам видео да је то председник, ја сам се трансформисао мало. Рекао сам да није битно, сад морам овима да кажем да ми не да држава. Али не да не да, могу ја да направим компромис, али ту је битна реч.

Не може једна мала земља коју су тукли у свим ратовима у последњим вековима, отимали, рушили мостове итд, да даје као нека бивша колонијална земља која је све стекла на отимању. Наравно, имају они успеха у науци и свему, имају уређеност, али за то не мора човек да се има образовање њему је јасно да је то бесмислено питање. Ја не бих тежио да наш универзитет буде као Харвард. Изгубили бисмо нашу душу.

И даље вам неће сметати да радите у вашем сутерену?

– То је сува зграда, добро направљена и станари су били добри да су ми дали то. Председник ми је понудио кабинет, али где да губим време, кабинет је велики и стерилан, а тамо је топлина, сви су ми папири ту, навикао сам ту да мислим. За ћерку нисам имао решено питање, па сам ишао преко Саудијаца, па ћемо нешто сада да видимо, али неки подругљиво кажу 'човек из подрума', али ја то све разумем.