Ко је данас милостивији према религији – политичари или атеисти

Ко данас у популарној науци спомене "четири јахача" најчешће не мисли на оне из Јовановог Откровења, на групу коју предводи митска фигура Антихриста на белом коњу. Углавном се не мисли ни на представе из касне готике и северне Ренесансе, где се као четири јахача Апокалипсе појављују Рат, Глад, Куга и Смрт.

У савременом медијском дискурсу се та синтагма углавном односи на "четири јахача атеизма": Сема Хериса (Sam Harris), Данијела Денета (Daniel Dennett), Ричарда Докинса (Richard Dawkins) и Кристофера Хиченса (Christopher Hitchens).

Невелика књижица "Четири јахача. Дискусија која је покренула атеистичку револуцију" има интересантну историју настанка. Прво, то није књига у класичном смислу, већ транскрипт разговора.

Крајем септембра 2007. у Вашингтону се одржавала редовна годишња конференција Атеистичке интернационале (Atheist Aliance International). Између предавања, презентација и демонстрација о непостојању врховног бића, споменута четворка се нашла у Хиченсовом вашингтонском стану.

Тема је била задата, оквир постављен на два сата трајања, сусрет режиран, али сам ток разговора није. Док се на најмоћнији град на свету спуштао сутон последњег септембарског дана, четворица истомишљеника су у међусобном разговору претресла све про и контре радикалне религиозне апстиненције.

Књига прати тај разговор, дословце, реч по реч, аргумент по аргумент и, осим кратког увода познатог енглеског глумца и писца Стивена Фраја (Stephen Fry), такође радикалног атеисте, преноси атмосферу немонтираног, аутентичног документарца.

Четири јахача атеизма

Заправо три у међувремену, јер је Хиченс умро 2011. Убио га је канцер, а не атеизам, иако сви који су писали о документарној књижици "Четири јахача" не пропуштају да спомену да је "канцер дијагностициран недуго након споменутог разговора", и то тоном који у "Маестру и Маргарити" користи Воланд/Луцифер кад Миши Берлиозу каже "Никоме цигла не пада на главу случајно".

Али пре него што се пређе на актуелне политичке рефенце те књиге, ко су аутори и какву позицију уживају у академском свету, јавним медијима и популарној науци?

Ричард Докинс (р. 1941, Најроби, Кенија) је најстарији и најпопуларнији од четворице. По професији је зоолог и биолог, еволуцијом се бави на апстрактном теоријском нивоу. До одласка у пензију је био професор на Универзитету у Оксфорду, где је предавао комуникативне стратегије науке. Предмет, скројен само за њега, најлакше је превести као популаризацију науке.

Докинс је плодан и радо читан аутор. Једна од његових најпознатијих књига је "Себични ген" (Извори, 1997; оригинал "Selfish Gene", 1976), у којој описује еволуцију на нивоу гена, борбени поредак у коме гени истребљују један другог.

Докинскова теорија "мема" потиче из те књиге и данас је опште место теорија културе - оно што су за биолошке организме гени, то су за културе меми.

У "Слепом сајџији" (The Blind Watchmaker, 1986) Докинс се бави познатим теолошким аргументом о трансценденталном бићу које је једном давно "навило" свет као сат, и он сада ради самостално, дакле и без Бога, али по његовом дизајну.

Аналогију са навијањем сата користе данас представници креационизма и интелигентног дизајна, с једне стране као аргумент за постојање Бога, с друге као теодицеју, оправдање за постојање зла. Зашто Бог допушта зло? Зато што је једном давно "навио" свет и препустио га себи...

Као атеиста, Докинс наравно ту аналогију са сатом користи на другачији начин. "Сајџија" постоји, али је слеп, онолико колико је и еволуциони процес само низ биолошких одговора на конкретне изазове. Нема намере, нема дизајна, само слепа еволуција која нас води кроз еоне времена.

Данијел Денет (р. 1942. у Бостону) је универзитетски професор философије (Tufts University, Boston), доследан дарвиниста и еволуциониста. Његова централна теза: човек је произишао из животиње, нема ничег изненађујућег у његовој природи. Па ако је тако, зашто се онда стално чудимо?

Широј публици је најпознатија Денетова књига "Крај чаролије: религија као природна појава" (превод Јесенски и Турк, 2009; оригинал "Breaking the Spell: Religion as a Natural Phenomenon", 2006). И у најновијој књизи "Од бактерије до Баха и натраг" (From Bacteria to Bach and Back, 2017), Денетова аргументација кружи око питања религије и морала, религије и смисла живота, религије и културне еволуције.

У цивилизацији нема "никакве чаролије" - генерације раздвојене вековима и миленијумима разговарају преко мема као најмањих јединица смисла. Бог је мем, богови су меми.

Кристофер Хиченс (р. 1949 у Енглеској † 2011 Хјустон, Тексас) је био писац, новинар и литерарни критичар.

У ранијим данима се профилисао као жестоки противник америчке интервенционистичке политике, писао филипике против Кисинџера, али је после 2001. постао проминентни заговорник "рата против терора" и подржао америчку интервенцију у Ираку.

Хиченсова глобално позната књига је "Бог није велики" (Пешчаник, 2009; оригинал "God is not Great, 2007). Ауторови аргументи: религија је отровала свет; она је насилна, ирационална, нетолерантна; стоји у блиској вези са расизмом и трибализмом; она је искључива, игнорантна, мрзитељица науке; религија презире жене и толерише насиље над децом.

Сем Херис (р. 1967. у Лос Анђелесу) је когнитивни неуробиолог који питања морала обрађује методама природних наука. У својим најпознатијим књигама "Крај вере" (The End of Faith, 2004) и "Писмо хришћанској нацији" (Letter to a Christian Nation, 2006) Херис инсистира да за етику није неопходна вера и у то име предлаже низ спиритуалних супституција.

Херисова ужа специјалност је проучавање религије кроз њен потенцијал насиља. У то име, Херис активно пледира за "крај вере". Сви они који сматрају да су све религије опасне, а ислам тренутно најопаснији, нашли би свој став потврђен у Херисовим и Хиченсовим књигама.

Да ли верујете у Бога?

Питање је бесмислено, одговара Фрај на своје властито реторичко питање из предговора: "Ког бога? Ганеша? Озириса? Јехове? Христа? Алаха?"

То је први парадокс из књиге. Читалац се у причу уводи преко покушаја релативизације религије на религиозну структуру мишљења, отприлике онако како се она методолошки третира у социологији религије.

По томе, религија је код хомо сапиенса антрополошка потреба, "божја матрица" је већ у његовом генетском програму, а онда се на њу постепено надовезују појединачне религије као сепаратни симболички системи.

Парадокс је у томе да се говори како се мисли на све религије, док се уствари говори и мисли о хришћанству. Свет би, по томе, био много мирније место, данас ако не и пре, кад би барем хришћани престали да верују, па би онда, у сретном обрату, можа и друге религије, посебно сад најопаснија муслиманска, одустале од свог бога.

Нешто као трампа трансценденталних кајсија за земаљске брескве, оптимално сви одједном.

Аргумент је, хришћани би требало да дају пример. Кад је моја генерација ишла у основну школу, тај метод решавања спорова се звао "паметнији попушта", што је обично био позив глупљем да попусти.

Четворица из књиге то нигде не кажу тако директно, али њихова емоционалност, духовитост, језике нијансе и метафоре, посебно бљесну онда кад говоре о хришћанству, као религији коју најбоље познају, из које потичу и у којој живе.

Други парадокс из књиге је етички аргумент. Од доба просвећења и почетака секуларизације, свака генерација стоји пред изазовом да одговара на питање - ако су религије у својој суштини етике, да ли је етика могућа и без религије?

Сада на ту дилему, да ли постоје и други извори етички проживљеног живота од религије, одговарају наше генерације, у конкретном случају, четири јахача.

Да би се етички код пронашао ван религије, потребна је "храброст одраслог" (Докинс) - али чак ни група најпознатијих атеиста нема ту храброст.

Хиченс: "Морали бисмо да се запитамо који је уствари наш циљ. Да ли ми заиста желимо да видимо свет без вере? Мислим да ја то не желим. Не очекујем, не предвиђам, али и не желим."

Херис: "Чекај, шта мислиш под "вером"?

Хиченс: "Вера у неког вишег, онако као што се чује, шири, критикује или преузима, вера из фројдијанских мотива, углавном из страха од нестанка и смрти."

Свесно, четворица су атеисти, несвесно и они висе на антрополошкој узици религије. Чим атеиста у њима когнитивно разуме нелогичност постојања бога, емотивна "ластика" га као јо-јо лоптицу врати у религиозну матрицу свести: Бога нема, али је неопходно да га има.

Трећи парадокс се управо односи утеху, оно што Хиченс и остали називају у распону од фројдијанских мотива за постојање Бога, до Бога као метафоре.

Хиченс: "Заправо, на неки начин, ја поздрављам постојање нечег таквог као што је вера. Мислим да сам сад то боље објаснио него раније."

Херис: "Како то мислиш "нешто као вера"?

Докинс: "Зашто онда не вера? Шта значи "нешто као"?

Хиченс: "Нешто као вера да постоји нешто више од оног што бих ја могао да знам и разумем."

Ту неспоразум изгледа решен - онда у реду, одговарају остали, треба нам нешто као вера, зашто то онда не кажеш тако!

Четврти парадокс опет има везе са утехом. Који савет за живот сад, овде и никад више нуде четворица, у мрачној и хладној атеистичкој ноћи без звезда, коју је описивао Ниче у својом афоризмима?

Докинс: "Атеистички поглед на свет захтева интелектуалну и моралну храброст. Атеиста напушта свог имагинарног пријатеља, одустаје од утехе небеске фигуре оца, који га вади из сваке невоље.

Атеиста зна да ће умрети и никад више видети оне које воли; зна да нема књиге исправног и погрешног, зна да нико за њега неће преузети одговорност разликовања добра и зла.

Али то је позиција пуна достојанства, у којој ти знаш да ниси сам, да су око тебе топле људске руке, утеха културе која је изнедрила не само науку, већ и уметности, музику, право, цивилизацију, морал.

То је интелигентни дизајн у правом смислу - али наш, људски, изграђен од интелигентних људи."

Нема сумње, култура је изнедрила науку, али је религија пре тога изнедрила културу. Парадокс је у томе да се и тамо где нема религије, човек теши дериватима религије, и то по парадоксалном савету самих атеиста.

Чак и дубоко атеистичка социологија религије полази од закључка да су културе тзв. "секуларизати" религија.

Политика: Како прегазити табу

Културе су већ по етимологији "нешто као религија". "Нешто као" је еластични антрополошки шнур на леђима атеиста, чак и тако профилисаних као "четворице јахача"; шнур који одређује радијус њихове личне храбрости да прихвате све консеквенце "душе у тамној ноћи" (термин Хиченс).

Поента читања те забавне, духовите, емотивне и учене књижице није само у томе да се покаже како су радикални атеисти уствари недоследни атеисти.

Више пута кроз разговор провејава њихов став - а да ли би и нама било лакше да верујемо? Да ли и они који кажу да верују само следе историјски консензус да треба веровати?

Да ли смо ми атеисти преварени да се жестимо око нечега што је за верујуће ионако само метафора која их греје у вечној ноћи?

Напротив, поента је у томе да се покаже како су "четворица јахача" као врх интелектуалног атеизма неупоредиво моралнији у приступу религији од актуелне политике.

Мисли се на стварање украјинске аутокефалне цркве, на покушаје оснивања самосталне црногорске, северно-македонске, на ширење ингеренција албанске, како би бешавно интегрисала архитектонска и духовна имовина Српске православне цркве на Косову.

Нема пристојног начина да некоме кажеш како нема Бога, жали се Денет. Исто тако, нема пристојног начина да једној нацији са амбицијом државе-нације кажеш како принципијелно нема право на аутокефалну цркву.

Али политику на коју се овде мисли не занима логички статус религије, само њена моментална употребна вредност. Сигурно, све власти су одувек употребљавале религију у легитимационе сврхе.

То се ради и у доба секуларизма, али изокола, уз уважавање одвојених правних система - државе у државном праву, цркве у црквеном.

Да ли су политичари који стоје иза штанцовања нових цркви религиозни или не, потпуно је ирелевантно, зато што нема религозних држава у Европи.

У споменутим случајевима, цркве постају политичке партије у коалиционом односу са власти. Пре је државно право излазило из цркве, сад цркве испадају из државног права као колачићи.

Религија, та велика мистерија хомо сапиенса је сведена на голу функционалну улогу за решавање практичних проблема, по систему моја црква, мој патријарх у мом секуларном дворишту.

Атеизам је према религији милостивији од политички дириговане цркве.