Јапан срља ка друштву самаца – има ли среће без породице

По подацима из пописа спроведеног 2010. године, у Јапану је већ преко 30 одсто домаћинстава самачко, а пропорција домова с једном душом ће до 2035. нарасти на 40 одсто и бити скоро дупло већа од процента домаћинстава која се састоје од родитеља и деце, показују процене Националног института за социјалну заштиту и демографска питања.

Ваља поменути и пројекције по којима ће те године у Земљи излазећег сунца чак 48 одсто популације старости од 15 година навише бити без брачног партнера. Мада ова цифра укључује и слој становништва који је по данашњим друштвеним стандардима премлад за брак, јапански социолози истичу да се земља већ налази на прагу новог доба које ће карактерисати тзв. "суперсоло" друштво, у којем ће се породице вероватно даље топити и с временом престати да буду основна друштвена јединица.

За то постоји додатни, убедљиви емпиријски основ: у 2015. години 23 одсто јапанских мушкараца и 14 одсто жена преко 50 година старости у свом дотадашњем животу уопште није искусило брак, а до 2035. стручњаци очекују да чак једна трећина припадника јачег и једна четвртина припадница лепшег пола проживе цели живот а да никада нису положили брачну заклетву.

Тако ће Јапан средином овог века вероватно доживети ситуацију у којој је друштво толико фрагментирано да је његова база појединац а не породица, што може имати огромне реперкусије по целу друштвену организацију, укључујући ту економију и правни систем. Једна од њих, на пример, била би озбиљно преиспитивање, а могуће и урушавање система у којем држава кроз пореске или визне олакшице даје повластице венчаним особама у односу на оне које то нису.

Шест милиона старих у Јапану живи само

Непосредни узроци раста броја самаца и самачких домаћинства у Јапану су опадање броја нових бракова, пораст стопе развода и, нарочито, услед брзог старења становништва, све израженије присуство старачких домаћинстава у којима због смрти супружника живи само једна особа.

Када је брак у питању, у светлу наведених података интересантно је да је у Јапану проценат оних који се никада нису оженили од последње деценије деветнаестог века, па све до осамдесетих година прошлог, дакле, отприлике читавих стотину година, био само један до пет посто.

Снажне конфучијанске, патријархалне вредности налагале су заједнички живот, а широко распрострањена пракса уговарања брака између родитеља и рођака и венчавања парова који су се практично први пут срели у тренутку када се преговарало о њиховој брачној заједници била је друштвени механизам који је, скупа са проводаџијским сусретима које су предузећа организовала за своје раднике, чинио да се буквално сви који су здрави ожене.

Растакање брачне заједнице је сматрано аберацијом, личном и породичном срамотом и по жене, које су, традиционално, листом биле домаћице, економски погубним чином, па стога није чудно што је стопа развода 1970. године, на пример, била само девет одсто у односу на данашњих 34.

Такође, Јапан већ више од четири деценије има наталитет испод стопе од 2,1 детета по жени, колико је потребно да би се популација одржала на истом нивоу, услед чега удео млађих нараштаја у укупној популацији константно опада, док проценат старих незадрживо расте.

Пропорција становника старости преко 65 година сада је већ близу 30 посто, што подразумева и пуно самаца седе косе – у Јапану сада око шест милиона старих особа живи само.

Филозофија живљења као насушна потреба

Клизање у друштво самаца поставља низ економских, етичких и егзистенцијалних дилема, које су апстрактне али, зависно од тога како се на њих одговори, имају врло конкретне последице на живот.

Тако на пример, јапански демографи и социолози настоје да кроз математичке анализе емпиријски утврде да ли је друштво које карактерише велики, или чак доминантан, удео самачких домаћинстава последица продубљења сиромаштва, будући да је један од важних узрока пада у пропорцији склопљених бракова немање сталног запослења, односно недостатак новца и страх од неизвесне будућности, или је пак оно одраз извесне економске сигурности, с обзиром на то да данас млади радници, нарочито жене, више него раније уживају економску самосталност од родитеља и партнера и могу себи да приуште да касно, или уопште не ступе у брак.

За сада, подаци о просечним примањима сугеришу да, мада је међу млађим самцима пуно оних који брак одлажу због нередовног или нестабилног запослења, они од њих који раде зарађују скоро исто колико и њихове венчане колеге, те да се, када су у питању они који немају брачног сапутника, проблем сиромаштва углавном јавља међу пензионерима.

Самачки стил живота, иако се јапанско друштво несумњиво, од колективистичких, креће ка индивидуалистичким вредностима сличним оним на Западу, још увек делимично прати жиг или етикета себичности. Реч је о моралној критици којој су нарочито склоне најстарије генерације, које у избегавању брака виде неодговорност, површност и егоизам младих којима су, кажу они, дражи хобији као што су стрипови и видео-игрице или сакупљање маркиране робе, од подизања деце, односно продужетка породичног стабла.

Међу старијим јапанским руководиоцима још увек има оних који нарочито радницама сугеришу да се удају и роде дете, а донедавно се и дешавало да у компанијама и државним службама самци буду прескочени приликом унапређивања – логика је била да неко ко није ожењен вероватно има одређене душевне проблеме, односно да неко ко нема искуство у одгоју деце и старању о породици не може да се брине ни о другим запосленима.

Самцима се пребацује одговорност 

Овакво схватање и понашање надређених се сада, међутим, сматра мобингом. Ипак, самцима се понекад, поред неувиђавности према својим родитељима и породичној линији и неспособности за обављање функција које подразумевају старање о другима, мање или више отворено, пребацује и одговорност за пад наталитета и последице које ће то имати за будућност земље у смислу смањивања популације, успоравања економског раста и сужавања обима економије.

Противтежа тим виђењима је све заступљенији аргумент да свако има право да живи на начин на који може или је сам изабрао, те да стицање знања, разних искустава и остварење кроз професију могу да буду једнако смислени и испуњавајући за појединца, односно корисни за друштво. Самци лакше могу да мењају посао и место становања, да користе одмор за сопствена занимања и тако имају живот који је разноврснији у садржају и богатији изазовима.

Поједини социолози упозоравају, међутим, да самачки живот у немалом броју случајева, нарочито у савременом конзумерском друштву, значи површно тражење тренутачног задовољења у материјалним стварима, односно у поседовању, те да, због одсуства породичних обавеза, може бити праћен губитком дисциплине када су у питању исхрана и спавање.

С тим у вези намећу се фундаментална егзистенцијална питања: да ли је у самачком животу могуће пронаћи срећу и шта је, уопште, добар живот и да ли је он могућ без породице? Или, с тим у вези, у чему лежи смисао живота, односно која је сврха наше егзистенције, ако нешто попут сврхе уопште постоји? Одговори на та важна филозофска питања одредиће карактер друштва које долази, квалитет живота, па и ментално стање појединаца у њему.

Суперсоло друштво, могло би да се покаже као мочвара у којој бујају безнађе, потиштеност и нихилизам, брине један број социолога, истичући да је човек друштвено биће које психички, и следствено, физички пати у самоћи и не може бити срећно у изолацији.

Промена схватања љубавних односа

С друге стране, међутим, има и коментатора који сматрају да самачки живот данас не подразумева дубоку и неизлечиву усамљеност или потпуну изолованост како је то можда некада било. Ово стога што промена схватања љубавних односа и живота у пару сада значи да многи људи који су у вези свесно бирају да не уђу формално у брак, па чак и да не живе заједно, већ настављају однос с партнером сваки из своје куће, али и због тога што друштвени медији данас омогућавају чешћи и лакши контакт са пријатељима.

Самци који припадају у Јапану бројној средњој класи, могу себи и да приуште дружење кроз разне врсте клубова, кружока и учионица, као што су они посвећени плесу, борилачким вештинама, учењу језика, кувања или цртања.

У земљи постоји и врло разграната мрежа пабова и барова у којим је за одређену своту могуће уживати у ћаскању са припадницима супротног пола, чији је посао да гостима сипају пиће, с њима воде конверзацију и, ако се то од њих тражи, отпевају им понеку песму.

Даље, последњих година међу младим јапанским самцима, као што су студенти и радници пореклом из унутрашњости, али и запослени из истог града који желе да се одвоје од родитеља, популаран је живот у домовима, не само зато што су они јефтинији за изнајмљивање од станова, већ управо због тога што у њима постоји заједничка кухиња и соба за дружење, што омогућава честе сусрете с другима људима и одржавање заједничких прослава и журки.

Осим тога, феномен брзог старења популације с којим се Јапан суочава последњих деценија присилио је друштво да тражи различите начине да се с њим носи, а ти напори су изнедрили низ услуга за времешне самце попут заједничких излета, физичких вежби или изложби у организацији општина и невладиних група.

Да ли ће живот самаца у будућности бити лакши? 

Ту су и свакодневни обиласци од стране волонтера, чији је задатак да утврде да ли су најстарији грађани који живе сами здрави, покретни и да им се, ако затреба нађу при руци тако што ће им помоћи у куповини или позвати лекара. То све значи да бити самац (ни у старости) није више исто што и бити усамљен, изолован или несрећан.

Такође, стварање атмосфере у којој се друштво без предрасуда и осуде односи према различитим стиловима живљења, односно поштује се слобода и избор појединца, и уклањање стигме коју традиционално патријархално друштво намеће невенчаним појединцима, поготово женама, тврде психолози, само по себи допринеће душевној добробити самаца, будући да знатан део јада и утучености коју неки од њих осећају потиче управо из раскорака са очекивањима људи из непосредног окружења и притиска да заснују породицу који неки од њих трпе, па ће и у том погледу живот самаца у соло друштву будућности бити лакши и пријатнији него што је био у прошлости.

И док све бројније дебате у вези са друштвеном фрагментацијом и растом броја самаца и самачких домаћинстава у медијима и на научним скуповима вероватно неће дати јасан, једнозначни одговор на питање о смислу, тешкоћама и користима соло живљења, већ сада је извесно да ће у наредним деценијама Јапан бити светски лидер у искуствима везаним за друштво самаца.

Поређење података са пописа с другим државама, на пример, показује да је Јапан већ 2010. године био трећи на свету, након Шведске и Немачке, по проценту самачких у укупном броју домаћинстава, и трећи на планети по апсолутном броју самачких домаћинстава иза Кине и Сједињених Америчких Држава, нација са вишеструко већом популацијом.

А тренд раста броја самаца и соло домаћинстава у далекоисточној царевини, као што је већ наведено, даље ће се наставити и продубити у годинама пред нама.