Феномен квизова: Од Миће Орловића и Оливера Млакара до квиз мастера у пабовима

Некад се знало – кад је на програму "Квискотека", све стаје! Феномен квизова почео је тим чувеним квизом Лазе Голуже.

Легендарни Квиско је, после неколико деценија, са ТВ екрана прешао у пабове. Уз пиво и без телевизијских камера, учесници паб квизова, за Квиском посежу кад на видео-биму угледају питање на које немају одговор.

Да ли је квиз више од игре и да ли нам говори у каквом друштву живимо? Шта се променило од времена кад је водитељ Оливер Млакар целој Југославији желео "угодно вече"? 

"Цела Југа је пре гледала Квискотеку, ја нисам разумео ништа од тих питања која су имала тежину, као што сам и Штулића певао, а нисам разумео његове песме тада, тако сам гледао Квискотеку", сећа се Тарик Филиповић, глумац и познати хрватски водитељ квизова.

Тада двадесетпетогодишњи Предраг Марковић био је победник великог финала за сезону 1989/90. У тој сезони обарао је све рекорде у броју бодова.

Тако је данас, једном делу публике, познатији као Пеђа Квиско, него по томе што је доктор историје који је на српски превео дело једног од најпознатијих светских историчара Ерика Хобсбаума.

Колико је тада било тешко победити у Квискотеци говори податак да се за квиз пријављивало од две до шест хиљада такмичара, док су прилику да учествују добили само њих 64 по сезони.

Са распадом Југославије и квизови као да су прошли тихи процес сукцесије. Квискотека је остала у Хрватској, а у Србији је 1993. настала Слагалица, па је Скочко постао један од ретких светлих симбола наше земље деведесетих. "Угодно вече" Оливера Млакара, заменило је аутентично "Добро вече" Милке Цанић, супервизорке квиза.

Тај квиз је свакога дана један од три најгледанија формата на свим телевизијама у земљи.

У чему је тајна успеха Слагалице?

Да је Слагалица постала "култ", слаже се Жарко Стевановић, један од најмлађих победника тог квиза и актуелни трагач у популарном квизу Потера.

"Пре свега њена предност је једноставност, кратко траје, емисије су по двадесетак минута без реклама, таман добро дође гледаоцу да се опусти уз то. Добар термин пре свега и управо та константност те ретке промене чине да се људи просто навикну на то", каже Стевановић.

Предраг Марковић сматра да је њена тајна је у томе што се стално побољшава, уводе неке нове игре, мењају нека правила тако да Слагалица има ту отворену структуру да се стално прилагођава духу времена.

Са доласком капитализма, дошли су нови формати. Куповале су се лиценце светски познатих квизова. Тако су и Срби добили прилику да постану "милионери". 

Ипак, у Србији нико није освојио највишу награду у том квизу. Квизови који су настајали после двехиљадитих, као што су Лавиринт, Високи напон, Златна жица, Сам против свих – имали су тренутке популарности, али нису оставили већи траг.

У Србији је водитељ Милионера био Иван Зељковић. У суседној Хрватској пре Зељковића је то радио Тарик Филиповић.

Каже да је на водитељски ангажман гледао као на краткотрајни излет из своје глумачке професије, али данас, после 16 година, као доскоро водитељ Потере једва чека Милијунаша који се у септембру враћа на хрватске ТВ екране.

Ко су квизомани и који су њихови мотиви због којих се пријављују за квизове?  

"Имала сам добру мотивацију, били смо гладни", изјавила је Американка Џојс Брадерс, прва жена којој је пошло за руком да средином 60-их победи у, тада најпопуларнијем, телевизијском квизу The Question и освоји 64.000 долара.

"Има људи којима је изазов, има људи којима је минус на текућем, има људи који немају минус и не знам ко их наговори да се пријаве", закључује из свог искуства са такмичарима Тарик Филиповић.

Популарни "трагач" Жарко Стевановић наводи да зависи и да има баш пуно тих мотива, пре свега доказивање.

"Неки желе награду да освоје, неки само желе да се покажу на телевизији и поздраве породицу, родбину и пријатеље – има разних мотива, разних људи", каже Стевановић.

Пеђа Марковић додаје да није ни мали фонд у Слагалици.

"Ко догура до финала, није то тако рђаво, поготово што су то људи углавном студенти, незапослени, којима много значи свака парица. Слагалица нема те привидно велике фондове као рецимо Милионер, али нико није узео главну награду у Милионеру", наводи Марковић.

Ако су квизови огледало друштва, да ли су онда питања одраз опште културе? 

Квизомани имају утисак да су питања некада била тежа, иако је доступност информација била мања. Данас су, кажу, питања лакша, иако се одговор више не тражи у енциклопедији, већ на Гуглу.

Историчар Предраг Марковић сматра да ту има проблема око тзв. опште културе која је у некој врсти опадања.

Људи који састављају питања су принуђени да постављају лакша питања данас него пре 20 година.

"Ниво опште културе не знамо да ли опада, мења се. Ваш тата је морао да зна да освоји девојку, данашњи младић не мора да зна, али зна нешто друго. Око тога се стално воде расправе да ли опада ниво опште културе или се мења појам шта је општа култура", навео је Марковић.

Паб квизови – супкултура квиза 

Слика епохе се мења, телевизија више нема монопол над квизовима.

Сада се они налазе на интерету, телефонима, а и у кафани. Енглези су први спојили проверу знања уз криглу пива.

Тај феномен се врло брзо раширио по читавој Европи, а паб квиз сцена је све популарнија у Србији.

"Ово је велико доба нетелевизијских квизова већ квиз културе, имате читаву супкултуру квиза, паб квизове. Ако би гледали по учешћу квизова у друштвеном животу, не на телевизији, ово је златно доба паб квизова и осталих квизовских надметања", сматра Пеђа Марковић.

Жарко Стевановић је са својим колегама квизоманима направио Инквизитор, гостујући квиз по пабовима.

За ОКО објашњава како паб квиз функционише: окупе се екипе од три до пет чланова, дођу у кафић, наруче пиће, квиз мастер, односно домаћин квиза са видео-бима чита питања, док такмичарске групе уписују одговоре на празним шаблонима.

Теме су најразличитије, поред питања из опште културе, одређене вечери имају своје специјалне теме као што су нпр. популарне серије.

"Паб квизови су јако популарни и у комшилуку. У Хрватској је поплава те паб квиз сцене, свако мало место има паб квизове, велика места да не говорим", каже Тарик и признаје да је и сам учествовао у томе.

"Јесмо у мојој родној Зеници супруга и ја са пријатељима, чак смо били други, нисам хтео отварат своју пребогату шкрињу знања да не кажу: ево га, све зна", додао је Филиповић.

Можда је шкриња знања мања, али је популарност квизова јако велика као и некада.

Било да седите у столици плавог такмичара или преко пута трагача, у кафићу или фотељи испред телевизора, такмичење у знању је увек у моди.