Коме је и зашто потребан ДНК регистар

Екипа РТС-а је посетила Национални центар за криминалистичку форензику који се налази у оквиру МУП-а Републике Србије. Регистар ДНК профила постоји од 2007. године и водио се на основу Закона о полицији из 2005. Међутим, 2018. године усвојен је први закон о Националном ДНК регистру на територији Републике Србије, који ће водити форензичка служба у оквиру МУП-а. Рок за то је април 2020. године. Регистар ће имати три базе ДНК профила.

"Једна база је база ДНК профила који су утврђени из неспорних узорака лица, то су лица којима знамо идентитет. Друга је база ДНК профила добијена из спорних трагова, то су трагови достављени са лица места, односно чији идентитет још није утврђен. Трећа база су ДНК профили достављени из свих осталих лабораторија које се налазе на територији Републике Србије, а баве се овом врстом анализе", објашњава Анђелка Вучетић Драговић, форензички вештак за ДНК анализу.

Србија има седам лабораторија које раде форензичку ДНК анализу за вођење кривичног поступка.

"Сада тренутно има мало више од 15.000 ДНК профила, међутим, тај број ће се рапидно и брзо повећавати када се обједини регистар на територији Републике Србије", истиче Вучетић Драговићева.

Израђени ДНК профили чувају се у електронској форми, а узорци из којих су добијени ДНК профили чувају се у специјалним замрзивачима на температури од минус седамдесет степени.

"Биолошки узорци који се налазе код нас чувају се не само за потребе регистра, чувају се да би се евентуално једног дана поновила ДНК", додаје Вучетић Драговићева.

Напредак науке, који би могао да допринесе расветљавању нерешених злочина, али и преступници повратници основни су разлог за чување ДНК профила и биолошких узорака. Чување је прописано Законом о евиденцијама и узорци лица којима знамо идентит, али и ДНК профили, чувају се до 60 година.

"Наравно, неки профили ће се и трајно чувати, а то су профили особа које су извршиле кривична дела противполних слобода према малолетним лицима или ДНК профили ратних злочинаца", наводи Вучетић Драговићева.

Ова лабораторија највећа је на територији Србије и чланица Европске форензичке мреже института, што значи да су наши стручњаци упознати са свим новинама на пољу форензике.

ДНК профили се чувају и у другим лабораторијама

Доктор Оливер Стојковић из Института за судску медицину каже за РТС да од 2001. године постоји ДНК лабораторија на том Институту.

"Сви утврђени ДНК профили како из биолошких трагова којима смо се до сада бавили, тако и од свих лица која су по различитим основама послата на Интитут да добију свој ДНК профил, сви се ти ДНК профили чувају", навео је Стојковић гостујући у "Београдској хроници".

Додаје да се они чувају и на другим институтима – у Нишу и Новом Саду, регистру на Билошком факултету, али и у приватним лабораторијама које се баве тим типом вештачења постоје збирке ДНК података.

Навео је да 6.000-7.000 ДНК профила се налази у Инстититу. Истакао је да добро сарађују са свим другим лабораторијама и да када се деси неко кривично дело пореди се ДНК профил у свим базама података.

Указао је да у Србији постоји велики број ДНК лабораторија, као и да друге државе у региону их имају мање.

"Број лабораторија које постоје у Србији добар број, чини ми се и да је довољан и да нема потребе за повећањем броја лабораторија које се тиме баве", рекао је Стојковић.

"Ове све лабораторије могу да својим радом у пуном капацитету покрију не само потребе за индентификацијом биолошких трагова са места злочина, већ и прављење базе података са ДНК профилима родитеља који сматрају да су њихова деца нестала не би ли се таква база упоредила евентуално са некаквим базама које постоје у иностраству где су могуће та деца", обајснио је Стојковић.

Могуће злоупотребе 

Ипак, наглашава да законски није све уређено.

"Закон о Националном ДНК регистру који је у почетку имао тридесетак чланова доста лоше формулисаних свео се на 11 и остављено је да се сви ужасно битни елементи рада са ДНК подацима обраде другим законима или другим подзаконским актима, као што су правилници полиције", рекао је Стојковић.

Додао је да је Поверник за информације од јавног значаја указивао да је то супротно не само логици ствари, него и судској и законодавној пракси свуда у Европи и свету.

"Иако смо 2018. године донели Закон о националном ДНК регистру и дан данас те правилнике МУП-а немамо и онда имамо ситуацију да је једном младом човеку тужилац одредио да се форензички региструје, да јој се узме брис из уста, иако не постоји ниједно кривично дело у оквиру кога је потребно идентификовати ту особу као могућег учиниоца, односно не постоји ниједан билошки траг са којим би се тај његов ДНК профил могао упоредити", истакао је Стојковић.

Нагласио је да је "то једна веома озбиљна злоупотреба самог ДНК регистра, посебно имајући у виду да ми у овом тренутку ни законским ни подзаконским актима немамо ниједану регулу која би казала како ћемо једног дана да обришемо неку особу из таквог регистра".

"Уколико се рецимо мој ДНК профил пронађе у некој таквој бази не постоји начин да ја будем избрисан из било ког од ових регистара, а Закон о националном ДНК регистру је то морао да покрије и у том смислу ја ћу заувек бити осумњичен за било које дело које се деси било где, а да остану неки билошки трагови било случајно или зато што сам ја можда  оставио неки свој билошки траг у неком конкретном предмету, ја моги лако постати осумњичен", објснио је Стојковић и додао да би онда морао да доказује да је тај траг оставио раније, а не када се неко кривично дело десило.

Каже да у пракси у Србији није било таквих ситуација, бар не да он зна, али да је у другим државама било.

"У Енглеској је једна особа која је инвалид осумњичена да је на 150 километара од места где живи оставила свој траг крви на прозору куда је ушао провалник пљачкајући неку кућу. То је било случајно подударање. Након што је та особа која је непокретна, болује од Паркинсонове болести, неколико месеци била изложена испитивању, јер сви мисле да је ДНК непогрешива и да указује на извршиоца неког кривичног дела, после неколико месеци та особа је ослобођена сваке сумње", закључио је Стојковић.