Сусрет некадашњих сабораца након две деценије

Први дани за војнике мартовске класе 1999. ни мало нису личили на обичан почетак служења војног рока.

"Дошао сам у војску 17-ог, рођендан ми је био 19-ог, а након пет дана почело је бомбардовање, и онда смо отишли у планину", сећа се Дарко Пешић из Старе Пазове.

Ненад Бошњак из Лознице наводи да је све било неизвесно и јако тешко.

"Константно смо били на терену, константно кретање, померање и тако даље. Само нас је висока слога и јако висок морал те омладине која је изнела сав тај терет одржала'', објашњава Бошњак.

Премештај из касарне у касарну, па потом у једно крагујевачко село. Неизвесност је тешко падала и породицама војника.

"Нити знаш где је, да ли је жив или не, нема нико да ти каже информацију. Тако сам тражио сина пар дана и нашао сам га у једном селу где су били послати", наводи Бранко Трбовић.

Од тада су сви били као једна породица, а Бранко их је посећивао сваког викенда.

"Кад се донесе храна па то је био доживљај, знате у суштини кад дође неко уопште да вас види усред шуме где смо ми били у војсци то је прави доживљај", сећа се Дарко Јанковић из Ужица.

Живојин Јовановић из Лознице наводи да су их све те невоље спојиле и да су изградили дивно пријатељство које и дан данас негују.

Њихови сусрети нису чести, али сада су решили да обележе двадесет година од служења војног рока. Прилика је кажу да се поново окупе и поразговарају.

"Разговарамо о свим ситницама које смо заборавили, о свим стварима које су се дешавале, шта нам је било лепо, како је прошло бомбардовање", наводи Раде Трбовић из Горњег Милановца.

Жељко Грујичић из Осечине наводи да има осећај као да је читав живот провео са другарима из војске.

"Једноставно то је тај неки осећај кад се саживиш са људима – као да сте цео живот заједно расли", додаје Грујичић.

Иако им сваки сусрет почиње причама о рату, бомбардовању и тешким сећањима на 1999. радује их што се завршава причом о поштовању, подршци и нераскидивом пријатељству које се већ две деценије потврђује.