Лифтови стари пола века, опасност све већа

Ништа необично у једној од зграда. Истегла се вучна сајла лифта. Потребно је скратити и проверити граничник брзине, кажу мајстори.

И лифт у згради са 22 спрата у улици Грчића Миленка 3 биће употребљив, кад то потврди и техничка контрола и безбедан, што не значи да се после 40 година рада неће често кварити.  

"Било је ситуација да ме је госпођа вукла та рукав и говприла: ‘Молим вас немојте да дозволите да стане и тај један лифт, ја ћу умрети без лифта, ја сам срчани болесник‘", каже професионални управник зграде у Улици Грчића Миленка, Дејан Вујичић. 

Вујичић, нерадо прича о тешкоћама у одлучивању, баш о лифту који живот значи. Од три, затекао је један исправан лифт.

И одмах су почели договори и уобичајена питања колико то кошта и ко ће то радити.

А на састанцима није било кворума јер комшије нису долазиле. На крају, уместо великог броја људи или станова, одлуку је донела група људи, каже Вујичић.

"Од 160 станара на крају је овде 30 станара дошло и донело неку одлуку. По мени је најлошија, да се ради поправка 3 лифта. По мени је то рупа без дна, то ће стално да се окреће, а они ћем имати стално проблема", додаје Вујичић.

Закон убрзао процедуру 

Могли су да изгласају и нове лифтове или генерални ремонт, али не би било ни овакве одлуке да важећи Закон није убрзао процедуру.

Обавезна су три састанка, на првом одлучује већина станара, на другом трећина, а на последњем опет већина, али од оних који уопште и дођу. Али, управник мора да спроведе одлуку Стамбене заједнице.

Сличну ситуацију имао и у солитеру у улици Војводе Степе, али су успели да ремонтују два лифта.

"Сад имам случај врло чудан. Станари који су били највећа опозиција сада ми се захваљују ми се. Кажу: ‘Захваљујући вама, управниче, вредност мог стана је скочила на тржишту од осам до 15 хиљада евра‘", истакао је Вујичић.

Недоласци и опструкција су уобичајени. Да о прокишњавању кровова и лифтовима одлучују житељи најнижих спратова је неписано правило.

Па, и сама одлука о инвестиционом фонду зграде, издвајањима за чишћење и рад управника, одмах се сачека на нож.

Посао управника је да инсталације функционишу, буду сигурне. Тиме је живот квалитетнији, а станови више вреде, или се лакше могу продати.

Док је све било на рачуну Јавног стамбеног предузећа било је много лакше.

Као да нас нико није питао, а плаћали смо редовно, неки репрограмом или судском одлуком.

Сада је другачије и теже, и баш када су зграде остариле, инсталације дотрајале, испливала је незаинтересованост и неслога опасна, толико да неисправан лифт постане гиљотина. Девојка која је то на Новом Београду избегла имала је велику срећу.