"За" и "против" увођења еутаназије у Србији

Дејвид Гудол је изјавио да му је веома жао што је доживео дубоку старост и што није срећан.

Иван Ивањи, књижевник и преводилац, који је недавно напунио 90 година, каже да је старост много тежа него што је мислио да ће бити: "Постоји латинска пословица – смрт је извесна, сигурна, час је неизвестан. Не мора да буде неизвестан. У мом роману 'Последњи потез' на самом крају после дугог срећног живота мој јунак се убије јер му је доста."

Жаклин Жаникел није јунакиња романа, али каже да јој секс није добар као некада и да не жели да живи живот у којем не може да ужива како је навикла.

Она ће, ако све буде текло по плану, следеће године отићи у Швајцарску, где ће за десет хиљада франака окончати живот на једној клиници.

Њена прича одјекнула је широм света, па и у Србији. Драган Јовановић, новинар, који је својевремено својим активизмом успео да заустави изградњу атомских централа у Југославији, одлучио је да покрене процес за озакоњење еутаназије у Србији.

Каже да је схватио да је та жена веома храбра, достојанствена и држи до квалитета свог живота.

"Треба донети закон о еутаназији. Ко хоће да спава са мелни пеленама, да се упишава у гаће, да буде на апаратима са маскама, тај нека тако живи. Али ајде због ових каква је ова госпођа, а тој категорији припадам и ја, да направимо да и ми одемо с овог света кад мислимо да треба да одемо, а да не будемо самоубице", рекао је Јовановић.

У Србији еутаназија није дозвољена. У закону пише да ко лиши живота пунолетно лице из самилости због тешког здравственог стања и на његов изричит и озбиљан захтев казниће се казном затвора од шест месеци до пет година.

Закон, између осталог, полази од претпоставке да је фармакологија толико напредовала да постоје лекови који ће пригушити и оне најгоре болове.

Зоран Радовановић, председник етичког комитета Српског лекарског друштва, каже да се теорија и пракса у овом случају у Србији не поклапају.

"Сви ми знамо некога ко се мучио, трпео велике болове и сигурно да би био срећан да му је неко прекратио муке. То је та разлика између теорије и живота. Многи наши грађани су умрли у мукама зато што није било тродона и лекова који су у свету стандардни за лечење болесника од рака у последњој фази болести", каже Радовановић.

Онколог и председник етичког одбора Лекарске коморе Србије Младен Првуловић је цео свој радни век гледао кроз очи пацијената директно у очи смрти.

Тврди да су се они који су због болова тражили да их лекари убију предомишљали чим би се мало боље осећали. Каже да су и многи експерименти слично показали, као онај у соби пуној пацијената са неизлечивим болестима и отровом на столу:

"Када су ставили на сточић бочицу отрова, који је наравно био плацебо, нико га није узео", каже Првуловић.

Ни кардиолог и протођакон Петар Дабић није поборник еутаназије. Каже да је за њега као лекара и као протођакона неприхватљиво да у било којој ситуацији лекар одузме пацијентов живот.

"Еутаназија подразумева да постоји извршилац, а ја вас питам ко би то могао да ради и да мирне душе иде даље и настави са својом медицинском праксом", указује Дабић.

Драган Јовановић истиче да лекари у овом случају уопште нису важни: "Неће мени аутомеханичар да одређује да ли ћу да поправљам кола и купујем нова. Лекар је аутомеханичар. Ако му ја кажем промени акумулатор, има то да уради. И та Хипократова заклетва, то је хипокризија", сматра Јовановић.

Декларација Савета Европе не подржава еутаназију. Ово тело доноси Водич за лечење у ситуацијама умирућих пацијената.

Али подршка онима који умиру у боловима и породицама, психолошка, духовна, па и медицинска, у Србији није ни слична оној у развијеним земљама.

Радовановић подсећа да на Западу постоје хосписи, установе и начини да умирући пацијенти на достојанствен начин окончају живот.

"Овде, као што сви знамо, породица покуша да таквог пацијента смести у болницу, онда кажу нема места, врате га кући, онда се они муче, плаћају, купују пелене, сналазе се, да ли ће да набаве одговарајућу терапију итд.", каже Радовановић.

Првуловић подсећа да болнице имају пар кревета или две собе где би пацијенти могли да проведу последње дане.

"Непријатно је да у малом стану у којем живе три генерације унук гледа како бака умире и пати. Ми смо сиромашно друштво да развијамо институционална места где ће се спроводити препоруке Савета Европе", напомиње Првуловић.

И као лекар и као верник, Дабић се труди да олакша бол онима који пате. Ипак, он објашњава да је улога бола у хришћанству велика.

"Прихватање патње и бола није оправдавање, него реалан приступ животу који, нажалост, јесте у великој мери патња и бол. Човек треба да изнесе свој крст до краја, да исцрпе патњу која је пред њим, јер кроз патњу се припрема за вечни живот", каже Дабић.

Драган Јовановић, међутим, сматра да његовим животом не располаже Бог, као ни његови родитељи:

"Није мени Бог дао живот. Ако ми је он и дао живот, нигде не пише да може да ми га узме. Па шта што је мене мој Жарко, краљев пилот, створио и сад ће он да располаже мојим животом? Да ми га узима кад њему дуне? Подсећам вас на Ничеа, који је рекао: чујеш ли ме, јадниче, ако даш душу Богу, ко си онда ти, јадниче?

Један од аргумената против еутаназије је и то што лек за неизлечиву болест од које неко болује може бити откривен и да би обесхрабрила многе пацијенте да се боре.

Радовановић, међутим, каже да еутаназија не би била одобравана пацијентима чија је болест у почетном стадијуму:

"Међутим, ако је човеку душа у носу, а ми знамо да лек сад не постоји, онда је то друга прича. Да би лек био примењен, треба да прође више година. Еутаназија би била одобрена пацијентима у завршној фази болести."

Швајцарска је земља која је увела асистирано самоубиство још 1941. Данас је називају земљом самоубилачког туризма. Јер оно што је некад било убиство из милосрђа и што се спроводило само над особама које су тешко болесне и пате, данас поприма разне облике. Медији преносе да чак 21 одсто пацијената који су одлучили да умру у Швајцарској није био смртно болестан.

Првуловић због тога подсећа и да је у Холандији, која је шампион у еутаназији, само шест одсто пацијената због болова захтевало еутаназију.

Радовановић, такође, сматра да Србија није спремна за такав закон:

"У Србији, где нестају деца у породилишту, где се јављају афере као што је са било хитном помоћи, то би представљао снажан вентил корупције и злоупотребе. Потребно је да институције беспрекорно функционишу, сада би било преурањено и несумњиво да би одмах уследиле злоупотребе."

Драган Јовановић, међутим, сматра да је то смешан аргумент.

"Недавно је један болничар у Бону, Немачкој, признао да је убио око 200 пацијената и завршио на суду. Шта мислите, да је он то радио џабе? Добијао је од родбине коверте разне и то радио. Ако се то ради у Бону, мислите да се то овде у Србији не ради?"

Еутаназија је легализована у Немачкој 1935. У име Програма Т-4, лекари су убили стотине хиљада Немаца. Неизлечиво болесни пацијенти, тешко ментално обелели, особе са инвалидитетом и деца са сметњама у развоју прво су убијани смртоносним инјекцијама, а потом угљен-моноксидом, да не би трошили државни новац, време медицинског особља и каљали расу.

Еутаназији су прибегавали и они који су се нациста плашили. Тако је деда Ивана Ивањија, који је био лекар, одлучио да одузме живот себи и својој жени, када је чуо да му је најбољи пријатељ обешен:

"Када су Немци ушли у наш Петровград, десило се да је први човек кога су обесили био његов најближи пријатељ. После тога је он дао својој жени десет кубика морфијума, па себи, и само је на рецепту написао: како сам лепо живео, не дам да ми крај покваре."

Пре него што је убризгао себи смртоносни коктел, Деда Гудалоу је отпевао Бетовенову симфонију пред окупљеним новинарима и пред породицом.

Жаклин Жаникел жели да остане својим најближима у лепој успомени:

Драган Јовановић каже ће се борити до последњег даха да у Србији може да бира тренутак своје смрти уз помоћ лекара.

"Нема ту разговора. Ако ви секс сматрате својим неопходним, неизбежним начином живота, нема ту психијатара који могу да ме убеде да ја могу да уживам у старости, да цупкам унучиће, да ми се пењу по глави или да играм на Ташмајдану шах са пензионерима. Ја то нећу никад радити."