Сећања обреновачких хероја на мајске поплаве

У зору 16. маја, деветогодишњи Иван Вујић изашао је сањив из свог стана и са породицом се попео код комшија, на виши спрат, удаљенији од поплавног таласа. Неколико сати касније, укрцао се у чамац и убрзо испао из њега. Нестао је у бујици која га је носила низ улицу. Успео је да се задржи и издржи наредних готово пола сата док није дошла помоћ.

Иван Вујић, сада четрнаестогодишњак, наводи да је тог 16. маја имао лош предосећај.

"Kада је дошао чамац по нас, нисам мислио да ћу испасти, али имао сам веома лош предосећај који се и остварио оног тренутка када сам испао из чамца. Вода је била превише хладна, прљава. Бујица је била прејака, носила је све пред собом и некако сам успео да допливам до неког дрвета, ухватио се за грану, али ми је рука у том тренутку склизнула и наставио сам да пливам даље, када сам угледао један знак, ухватио се за њега и чекао помоћ", сећа се драматичног дана Вујић.

Додаје да се није уплашио, да је био свестан озбиљности ситуације у којој се налази и да је само размишљао о томе како ће се спасити.

Олгица Вујић, Иванова мајка, наводи да је овај догађај најтеже поднела дечакова бака, која је седела поред њега у чамцу.

"Kада се чамац преврнуо, моја мама је Ивана испустила, он је остао у води и није се знало да ли је преживео. Када је мама изашла, рекли су нам да је дете остало под водом, ронилац је одмах кренуо у потрагу за њим. Питао је једног нашег пријатеља у Рватима за Ивана, али нико није знао да нам каже шта се десило са њим. У међувремену су Ивана пронашли и подигли на једну терасу, где су га пресвукли, јер је био мокар и тек касније га извели на сигурно" објашњава Вујићева.

Додаје да је у мајским поплавама остала без свега – стана, намештаја, али истиче да јој је остало оно највредније, најважније у животу – син Иван.  

Херој од рођења 

Син је, за Олгицу, постао херој већ прве секунде живота. Лекари су јој на порођају рекли како Иван неће преживети. Одговорила им је да они то не могу да знају и након двомесечне борбе у болници, дечак је наставио своје нормално одрастање. То је била његова прва велика победа.

И Миња Вићентић се са сестрама нашла у Ивановом чамцу. Сви су упали у воду у истом тренутку.

"Изашли смо из нашег пролаза и стигли смо до раскрснице, када је вода ушла у чамац, потопила га и ми смо сви испали. Ја сам махинално, несвесно зграбила сестру, јер је била поред мене. У том тренутку сам се питала где ми је друга сестра, где је Иван. После неколико секунди, схватила сам да сам, несвесно, сестру држала под водом. Извадила сам је и видела њено беживотно лице, тада сам јој помогла да испљуне сву воду и када сам видела да ми је сестра жива, осетила сам сјајан осећај упркос ситуацији око нас", наводи Вићентићева.

Иако није био у чамцу са Мињом и Иваном, њихов друг Марко Николић никада неће заборавити 16. мај 2014. године.

"Kад смо се пробудили, није било струје уопште и вода је већ била веома близу куће. Тата је позвао свог колегу који је возио камион да дође у Бело поље по нас. Ми смо прошли камионом поред цркве у Белом пољу и тада се камион мало заљуљао од количине воде, али смо се ипак, некако без последица, извукли", објашњава Николић.

Снага колектива јача од поплава

Основна школа "Јован Јовановић Змај" претрпела је већа оштећења од свих осталих школа. То нико није очекивао, па су баш у њој били збринути Обреновчани чије су куће биле прве на удару поплаве.

"Када је свануло, настао је хаос, вода је почела да продире у централни део школе. Колеге Иван Банковић, Рајко Милошевић и ја смо успели да све те људе пребацимо на први спрат. И док смо били на првом спрату, цистерна са мазутом која се налазила испред школе почела је да се подиже и изгледало је као да годзила израња из воде, то је заиста био једна страшна слика", објашњава Страхиња Kолашинац, професор историје у Обреновцу.

Вера Ђорђевић, директорка ОШ "Јован Јовановић Змај" у Обреновцу, наводи да је ниво воде у школи био скоро два и по метра, да је све било потопљено, али да се при обнови школе показала снага свих запослених у њој.

"Најјачи утисак на мене оставио је колектив школе који је учествовао у рашчишћавању. Сваког дана нас је било све више. Знали смо да је цео Обреновац потопљен, знали смо да је то наша кућа и тако смо се и понели", објашњава Ђорђевићева.   

Иначе мирна Kолубара, у трену је одсекла Обреновац од остатка света. Губици су огромни, али и солидарност и помоћ које су уследиле.

Између осталог, држава је новчано помогла 8.800 домаћинстава са око 2,5 милијарди динара. Збринуто је 177 породица којима су куће у потпуности уништене. Изграђено је 85 кућа, док је 150 обновљено. Реконструисано је осам основних школа, три средње, пет вртића, Дом здравља.

Из ове поплаве испливало је много хероја, али ипак, не поновила се.