Од 3. маја до Змаја

Најпознатији по збиркама песама Ђулићи и Ђулићи увеоци, Јован Јовановић је био и веома политички освешћен човек и велики заговорник српског уједињења.

Један од првака српске романтичарске поезије рођен је у Новом Саду 1833. године, који се тада налазио у Аустроугарској монархији, а након завршене гимназије, отишао је на студије у Беч.

Тамо је, између осталих, упознао Светозара Милетића, предводника идеје о уједињењу српског народа, као и Бранка Радичевића, свог вечитог песничког узора.

Велики значај код Јовановића носила је Мајска скупштина одржана 1. и 3. маја 1848. године у Сремским Карловцима, која ће имати далекосежне последице.

У њену част Јован Јовановић је поред свог имена увек дописивао 3. мај, а једном приликом је заборавио да стави тачку после бројке, па је постао "змај".

Тако је омиљени српски дечји писац добио и свој најпрепознатљивији надимак, по којем га и данас људи зову.

Чика Јови се надимак толико допао да је 1864. године одлучио да покрене сатирични лист Змај.

Сан досањан 25. новембра 1918.

Револуционарно Пролеће народа 1848. године, која је захватила читаву Европу, није заобишла Аустроугарску монархију. У Бечу је срушена влада Клеменса фон Метерниха, а Срби су у Будимпешти представили свој национални програм у 17 тачака.

Одговор на то стигао је из Угарског сабора у виду увођења мађарског језика на територији читаве државе, што је изазвало побуну српског и немађарског становништва.

Прве побуне почеле су у Земуну и Панчеву, а Угарски сабор је у априлу одлучио да је потребна реформа политичког уређења. Срби, са Ђорђем Стратимировићем и Александром Костићем на челу, захтевали су признавање народности језика и гаранцију привилегованих права.

У складу са тежњом српског народа, говорило се и о уједињењу Срба из Угарске и Кнежевине Србије, после чега су прекинути разговори са угарском делегацијом.

Митрополит Јосиф Рајачић, који је напустио чланство у горњем дому угарске сабора, повукао се у Сремске Карловце, а након неуспелих преговора српске и угарске делегације, народ је из Новог Сада кренуо у Карловце да тражи заседање скупштине.

Велика народна скупштина сазвана је 1. маја 1848. године. На скупштини је проглашено аутономно Српско Војводство, а митрополија је проглашена за патријаршију.

Срби су проглашени за "народ политички слободан и независтан под домом аустријским и обштом круном угарском".

Формиран је и Народни одбор као извршно тело са Ђорђем Стратимировићем на челу, који је требало да тренутно преузме власт, док је патријарх отишао у Беч да поднесе цару Фердинанду закључке скупштине.

Аустријски цар одбио је српске захтеве, желећи да угоди Мађарима, а слично је реаговала и влада у Будимпешти.

Хрватски сабор једини је прихватио закључке Мајске скупштине, а патријарх Рајачић устоличио је царског официра Јосипа Јелачића за бана.

После неколико месеци борби широм Војводине и унутрашњем политичком трвењу, оно што је започело као српска буна која је пратила мађарску револуцију, претворило се у контрареволуцију против Угара, који су одбијали да признају Србима иста она права за која су се они борили против Беча.

Мађарска револуција угушена је 13. августа, а аустријски цар је прогласио Српско Војводство и тамишки Банат, које је имало ограничену аутономију, и Темишвар као главни град.

Једанаест година касније, аутономија је укинута, а сви крајеви под њом поново су ушли у састав Угарске.

Упркос томе што је првобитни циљеви Мајске скупштине нису остварени, она је представљала важан период у националном освешћивању Срба, који су тада дефинисали жеље за националном и политичком равноправношћу.

Сан о уједињењу Срба у Војводини са Кнежевином Србијом можда није остварен Буржоаском револуцијом 1848. године, али је 25. новембра, седам деценија касније, ипак досањан у Новом Саду, када је проглашено спајање са Србијом.