Рудник "Штаваљ" – како изгледа живот 250 метара испод земље

Пола живота проведу испод земље. За себе кажу да су мађионичари. Други за њих – да су кртице. Посао им је подземна експлоатација мрког угља, у једном од најбогатијих рудника у Србији – "Штаваљ" у Сјеници. Како изгледа живот 250 метара испод земље и два колометра од уласка у рударску јаму?

"Најтеже? У руднику у јами све је тешко. Сад да издвајам нешто посебно нема. У јами је све тешко", започиње причу један од рудара Предраг Струњаш.

Јама "Штаваљ" ради од 1967. године. Рудник угља налази се на 12. километру од Сјенице. Име је добио по селу Штаваљ у чијој је близини. Басен се простире на 30 километара квадратних.

Од уласка у јаму до откопног ревира, има два километра. Пре доласка до ревира, до откопа угља, припреме су потребне на површини земље. Прва станица – лампар. Ту се задужује лампа, једини извор светлости у јами. И самоспасилац, који свако мора да носи. Баш као што, пре силаска у јаму, свако мора да се упише у књигу евиденције.

"Јама је отворена са две просторије, како се у рударству каже две нископне просторије. Једна служи за свежу ветрену струју, за свеж ваздух, а друга је за извлачење тог истрошеног ваздуха који продје кроз јаму", каже Менсуд Турковић, директор рудника "Штаваљ".

Јамских радника има 409. Ради се у три смене. Три смене раде, једна иде да се одмара – како рудари кажу – на клизање.

На рударење, без посебне опреме, не може. "Радно одело се мора обући, грудњак (постављени прслук), зато што је јама хладна. Рударске чизме, шлем, самоспасилац, (изолациони апарат , који рударима омогућава да у случају појаве метана или експлозије, могу да дишу, док не стигне помоћ или изађу из јаме)...То сваки радник мора да има у јами, јер ако нема, не поштује мере заштите, које су обавезне за сваки јаму", објашњава Менсуд Турковић, директор рудника.

Сваки рудар, пре чизама, обује вунене чарапе. Сјеница је позната по суровој зими. Ако је напољу минус 20, на почетку рудничке јаме је минус 40. Једини део опреме за који не треба тендер. Свако домаћинство исплете и донесе – без вунених чарапа ни лети ни зими никако у јаму. На пештерској висоравни имају обичај да кажу "Не зна Голија ко је делија", тако да је потребно добро и топло се обући пре уласка у јаму.

Без путоказа у јами

У руднику – рударски. Пут до откопа прелази се пешке. Испод земље рудари ходају готово два километра. У једном правцу. Терен – стрм, узак, мокар, нераван. Кад сиђете у јаму, нема ни добар дан, ни како сте. Само Срећно. Онда можете да питате шта вам је воља.

"Радимо на чишћењу траке и одржавању. То је важно ради транспорта, чувања гуме од траке, јер ако није очишћен транспорт, она се цепа , оштећује па је транспорт доста ризичнији", каже рудар Адис Алдовић.

У јами готово без путоказа. Једине стрелице су црвена и плава. Прва показује смер чисте ваздушне струје. Друга прљаве, истрошене која излази напоље. Пешачење кроз рударски тунел, отежава и вода. Баш она ствара велике проблеме рударима.

"Имамо ове велике пумпе које служе за испумпавање воде напоље из јаме. Велики проблем је вода, поготово кад је пролеће и када се отапају снегови", додаје Зоран Павловић, рудар из "Штавља".

Предраг Струњаш, као палилац мина, ради већ 22 године. "Стекне човек искуство, после толиких година рада. Ја кад уђем у јаму, осећам се као да сам код куће. Навикнеш се на јаму и то је то. Кад је о опреми реч, ништа није другачије. Опрема је застарела. задњих 30, 40 година са истом опремом ми радимо. Мој посао је да водим рачуна о спуштању експлозива и смештању у јаму и о коришћењу на радилишту. То је много опасно, ризично и одговорно. Водим рачуна о сваком детаљу, због своје, али и езбедности колега", додаје Предраг Струњаш.

Његов колега, рудар Елмин Муховић, кренуо је стопама свога оца. "Овај рудник много значи, мени отац овде ради од 1992. године. Па сам и ја одлучио да наставим. Рударски посао је тежак из много разлога. Ви видите сами где и како радимо овде у јами. Опрема је застарела, држава не улаже толико, плате нам нису неке, али тако је како је. Боље нема", каже Елмин.

Резултати уз стару опрему

За три смене из јаме изађе 250 тона црног злата. Годишњи план је 90.000 тона. Без трикова, уз застарелу технологију, рудари то и испуне.

"Ми смо мађионичари. Гледајући са којом опремом радимо и у каквим условима, увек смо на испуњуењу плана, задатог од компаније. Прави смо мађионичари како то изведемо", објашњава рудар Предраг Струњаш. На глави му шлем стар, како каже, колико и он ради у руднику – 22 године. " Крпио сам га жицом, морао сам. Било је и нових, али овај нисам хтео да мењам, нека издржи до краја", нашалио се Предраг Струњаш.

Издржавају и они. Иако, понекада, раде за двојицу. "Штављу" недостаје још рудара. Бар њих тридесет.

"Оверене резерве угља, у сјеничком басену, елаборатима, су 240 милиона тона. То је највеће лежиште после косовског угљеног басена. С тим штоје Сјенички угљени басен истражена неких 40 посто. Већ дужи период прича се о отварању нове јаме, која би била модернизована са најсавременијом опремом као у рудницима Европе. Прича се и о изградњи једног термообјекта, јер Сјеница је ограничена инфраструктурно за одвоз угља. Нема железницу, а зима је сурова и немогуће је возити камионом 200 300 400 км се не исплати", каже директор Менсуд Турковић.

На најдубљој тачки 250 метара испод земље, и најтеже занимање у руднику. Копач. Рука Раде Брадића, већ 19 година копа и буши угаљ. Кад кажете – копач, обично замишљате крупног човека. 

"Не мора да буде крупан, висок, мора само да зна да ради посао. Копач у јами је јако тежак посао. Одговоран. Не дај боже повреда, водим рачуна о радницима и о себи. Копач мора да оцени где може, где не може да буши, где може да се минира, где не може", каже рудар Раде Брадић.

Хлеб са девет кора 

Милија Јанковић, управник рудника објашњава да се угаљ вади у откопном ревиру, 250 метара испод земље. "Одавде угаљ системом тракастих транспортера иде вани до класирнице где се врши класирање угља и на три гранулације. Комад, коцка орах. Четврта је и ситни угаљ који даље иде за употребу. Комадни угаљ више за домаћинстава, а остало и за градску топлану, болнице, школе, све установе", каже Милија Јанковић.

Њихов живот није лак. Њихов посао синоним је за мукотрпан рад. Ако је рударима на површинском копу, кажу хлеб са седам кора, онима испод земље има девет.

"То не може нико да зна ко није искусио тај посао. Хлеб са девет кора. Дешава нам се да радимо и у води, прашини и по осам сати у води будеш, мокар целих осам сати, али џаба ради се и мора да се ради", каже рудар Предраг Струњаш.

"Сама помисао да радите у ограниченом простору, ограниченом ваздуху, ограниченој светлости, огромној количини влаге , муља блата и свега осталог, све оно што негативно утиче на здравље ,а да не говоримо о опасности. Нико никада природу није победио, нисмо ни ми. Али покушавамо да радимо колико је у нашој моћи, да се ради безбедно", додаје Менсуд Турковић дирецтор рудника "Штаваљ".

Ни док су на паузи, не напуштају своје радно место. Поштују и неписана правила која важе у руднику. Не пити и у јами бити. Не певати и гласно причати. Али и не убијати пацове.

"Пацови су саставни део рудника они су нама заштићена врста. Не смеју да се убијају. Они први предосете да ли ће да се заруши просторија, кад они беже, бежимо и ми. Дешавале су се такве ситуације", објашњава Предраг Струњаш. "Ваљда они имају животињски инстикт, осете да ће доћи до урушавања и почну и да беже".

После пола смене проведене у рудничкој јами, пешачења километер и седамсто у једном правцу и исто толико у другом, после свега доживљеног са рударима, постаје јасније зашто се рудари поздрављају са "Срећно!".

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 21. апр 2019, 00:05) - nemoj da se ljutis [нерегистровани]

sagorevanjem uglja se smanjuje planeta

kad se ugalj izvadi iz zemlje/planete onda planeta postaje sve manja i manja,,
Da li je bas nebitno?? Eneregija vetra, reka , vodopada, sunca nece smanjiti planetu...