УНС: Љиљана Смајловић поново на мети Мартића

УНС и Комисија подсећају у саопштењу да је Ђорђе Мартић јавности познат и као наручилац текста Ћурувија дочекао бомбе, који је претходио Ћурувијином убиству и у ком је Славко Ћурувија оптужен за одговорност за НАТО бомбардовање.

Мартић, како се наводи у саопштењу, сада оптужује и Љиљану Смајловић која је у оно време била спољнополитичка уредница Ћурувијиног Европљанина.

УНС и Комисија за истраживање убистава новинара подсећају да је лист Политика први омогућио Ђорђу Мартићу да настави да оптужује мртвог новинара, две деценије после његовог убиства и две недеље после пресуде Специјалног суда за организовани криминал, којом су за убиство Ћурувије као починиоци означени људи из Државне безбедности.

"Политика је прекршила све професионалне и етичке норме новинарства када је прво цензурисала деманти Љиљане Смајловић на текст Бранка Прпа: Љиљана Смајловић је Милошевићу могла јавити шта је Ћурувија рекао у Вашингтону, да би већ данас поново отворила своје странице за оптужбе против чланице Комисије и бивше председнице УНС-а, као и мртвог Славка Ћурувије", саопштили су УНС и Комисија.

Политика је, уједно, и једини београдски лист који је пренео оптужбе Бранке Прпе против Љиљане Смајловић а да јој није пружио могућност да се брани, наводи се у саопштењу.

Политика је цензурисала деманти Љиљане Смајловић у делу у ком је она упозорила да се Бранка Прпа само надовезује на нападе на новинаре са којима је Ђорђе Мартић прво почео на страницама листа који уређује Жарко Ракић, да би са тим нападима наставио у Илустрованој Политици. "Његова главна мета били су Веран Матић и Љиљана Смајловић као новинари који су се највише јавно залагали да се оконча ера некажњивости за злочине над новинарима у Србији", истиче се у саопштењу.

УНС и Комисија за истраживање убистава новинара траже од Политике да деманти Љиљане Смајловић објави у целини, као и да престане да таргетира чланове Комисије за истраживање убистава новинара.

Одговор Љиљане Смајловић Политици

Политика је избацила следећи део из одговора Љиљане Смајловић: Политика је једини београдски лист који је пренео чудовишне оптужбе Бранке Прпе на мој рачун, а да није ни покушао да чује другу страну. Сви други су упоредо хтели да чују и мој одговор на Бранкино накнадно сећање после двадесет година. Надам се да тај професионални и етички пропуст не стоји у некој вези са чињеницом да је Бранка Прпа у црногорској Побједи представила Славка Ћурувију слично како је то на страницама Политике и њених издања уназад годину дана дозвољавано Ђорђу Мартићу.

У наставку преносимо интегрални одговор Љиљане Смајловић Политици:

Политика је 15. априла на овом простору, под насловом „Бранка Прпа: Љиљана Смајловић је Милошевићу могла јавити шта је Ћурувија рекао у Вашингтону", пренела чудовишне оптужбе партнерке мог некадашњег издавача Славка Ћурувије на мој рачун.

Прпа је у интервјуу црногорској Побједи рекла да је Славко убијен због тога што је на вашингтонској вечери са „званичницима Стејт департмента", "којој је присуствовала и Љиљана Смајловић, новинарка забрањеног Европљанина", у децембру 1998. предложио Американцима да против Слободана Милошевића подигну хашку оптужницу. А ко је то могао да јави Милошевићу, који ће због тога у априлу 1999. да убије Славка? "Е сад, не верујем да је неко од присутних званичника Стејт департмента позвао Милошевића и пренео му Славкове речи," рекла је Бранка Прпа.

Инсинуација је јасна колико и подмукла. Али како стоји ствар са чињеницама?

Била сам уредница спољнополитичке рубрике Европљанина када ме Славко замолио да на енглески језик преведем његово обраћање Хелсиншкој комисији Конгреса САД, пред којом је почетком децембра 1998. године требало да сведочи о уништавању Европљанина и Дневног телеграфа, свом отпору режиму Слободана Милошевића и својој борби да упркос драконским казнама настави да издаје новине. На његов захтев сам и путовала са њим и Бранком у Вашингтон, како бих прочитала тај говор ако њему не дозволе да напусти земљу. Ни Бранка ни Славко нису добро говорили енглески и преводилац им је био потребан и за састанке са новинарима и потенцијалним донаторима.

За време нашег боравка у Вашингтону није било никакве вечере са „званичницима Стејт департмента". На вечеру нас је позвао Сорошев помоћник Џон Фокс. Било нас је само четворо. Славко није предлагао никакву хашку оптужницу против Слободана Милошевића. Мислим да бих чула да је тако нешто рекао, пошто сам највећим делом разговора ја преводила за све њих. Додајем да би помињање ратних злочина било бесмислено јер је вечера била у децембру 1998, а бомбардовање ће почети тек крајем марта 1999. Осим тога, Американци су давно пре тога правили хашки суд да оптуже Србе, мислим да им за ту идеју није био потребан Славко Ћурувија.

Никоме, па ни Милошевићу, нисам могла да пренесем да је Славко предлагао хашки суд за Милошевића, будући да Славко то није предлагао.

Већ двадесет година објашњавам свима који желе да слушају како Славко није био издајничка креатура каквом га је, неколико дана уочи његовог убиства на Васкрс 1999.године, у тексту „Ћурувија дочекао бомбе" представила Политика Експрес коју је уређивао Ђорђе Мартић. Ја сам, напротив, сведок да Славко, не само што у Вашингтону није тражио никакве бомбе, него је оштро критиковао америчку политику према Југославији. Рекао је да су Американци, задржавањем санкција после Дејтона и сталним претњама произвели ситуацију у којој смо се у децембру 1998. налазили.

Славко се противио покушају да се његова битка против Милошевића искористи у сврхе војног притиска на Југославију. У јесен 1998. био је једини српски новинар који је јавно одбио да се сретне са Хавијером Соланом и Веслијем Кларком, који су посетили Београд после Милошевићевог потписивања споразума са Холбруком око Косова. Био је жестоки противник бомбардовања. Уосталом, он се био склонио у Црну Гору уочи бомбардовања, али се вратио у Београд оне ноћи када је Солана издао наређење за бомбардовање.

На дан када је нападнута Југославија, одржао је последњи редакцијски састанак Европљанина и Дневног телеграфа. Увек ћу памтити две ствари које је тада рекао. Прва је била да неће правити новине за цензоре, а друга да је агресија НАТО на Југославију незаконита, нелегитимна и неморална.

Прпа масно лаже и када измишља то тобожње избацивање из куће, али ту јој неће помоћи принцип „мртва уста не говоре" јер имам сведоке, Драгана Бујошевића и Ивана Радовановића. Њих двојица знају и да се нисам сама позвала да говорим на Славковој сахрани. Не разумем зашто јој сада смета што сам на сахрани критиковала НАТО? И зашто данас ту алијансу брани од мртвог Славка? Можда своја политичка уверења ретроактивно приписује Славку? Не могу да знам како би Славко данас говорио о НАТО, али поуздано знам шта је тада говорио.

Свесна сам да сам се замерила Бранки Прпи када је Политика, коју сам пре неколико година уређивала, објавила да је она, два месеца после Славкове смрти, тужила Славкову децу за остатак Славкове имовине. Али ми никада није пало на памет да би њена одмазда могла да буде оптужба за Славково убиство. Истина, мало прикривена.

И, за крај, Политика је једини београдски лист који је пренео чудовишне оптужбе Бранке Прпе на мој рачун, а да није ни покушао да чује другу страну. Сви други су упоредо хтели да чују и мој одговор на Бранкино накнадно сећање после двадесет година. Надам се да тај професионални и етички пропуст не стоји у некој вези са чињеницом да је Бранка Прпа у црногорској Побједи представила Славка Ћурувију слично како је то на страницама Политике и њених издања уназад годину дана дозвољавано Ђорђу Мартићу.

Славко није био издајник који је "тражио бомбе" и хашке оптужнице, шта год Мартић и Прпа причали. Био је патриота.