Последње писмо пре административне линије

Поштар Филип Филиповић живи у Куршумлији, али његова радна јединица је Куршумлијска Бања. Он носи пошту за 200 кућа, то су најчешће сеоска домаћинства и он је поштар који више не пита како живите, он познаје своје сународнике.

Пре годину дана први пут смо били у Куршумлијској Бањи. Био је март и то његова хладнија страна, снег је био и виши од једног метра, а температура тог дана минус 19 степени. До најближе куће пешачили смо три и по сата.

На крају, донели смо пошту породици Радосављевић и питали се како један човек, у оваквим условима, обиђе двеста кућа? То је брдовит део наше земље, најпоштеније било би рећи путева нема, али истина је да путева понегде и има и они су изузетно лоши. Видели смо да Филип често и кроз шуму мора да се пробија до својих сународника.

После приказивања емисије у Око магазину "Случај поштара Филипа Филиповића" многи су рекли да ће помоћи поштару из Куршумлијске Бање, али до сада ништа од тих обећања.

Годину дана касније, екипа РТС-а поново долази у Куршумлијску Бању, овог пута да видимо како изгледа посао поштара Филипа Филиповића по лепшем времену, али и да испунимо обећање од претходне године када смо се најавили људима да ћемо доћи, али нисмо успели, због горе наведеног снега.

Само се време променило 

Одмах по доласку питали смо Филипа шта се променило за годину дана, он је погледао око себе, па у небо, дубоко удахнуо и рекао – само време.

То је тачно, напољу је сада топло и сунчано је, зато и можемо на снимање да кренемо моторима, али што се тиче Куршумлијске Бање и живота људи у њој и околним селима, то ћемо сада да проверимо. План нам је да одемо у Дабиновце, Врело, Љушу и Шатру.

Да бисмо овог пута стигли да испунимо обећања и да стигнемо до свих, Филип узима свој мопед АПН-6, то је онај поштарски, црно-жути. А да бих га пратио, Филип ме води до чика Дулета који живи у близини зграде поште и он такође има АПН-6 и спреман је да нам га уступи.

Чика Дуле се зове Драгић Спосејевић, али не воли тако, он инсистрира да га сви зову једноставно чика Дуле. "Чика Дуле мотор враћамо сутра", тако се растајемо.

Пут до Дабиновца на почетку је био занимљив, прва, друга, у ретким тренуцима убацивали смо и у трећу брзину, али то је ипак кратко трајало. Што смо даље одмицали, узбрдице су биле веће, прашина помешана са издувним гасовима из мотора који се муче сада само у првој брзини гушћа, а пут све лошији.

У посети породици Ђорђевић

Од центра Куршумлијске Бање до куће породице Ђорђевић која живе уз административну линију са Косовом и Метохијом, возили смо, па цео сат.

На улазу у двориште дочекује нас Зоран који тек што је сишао са трактора, његов отац уз добар дан, говори нам како не чује и да му не ради слушни апарат и да не зна где би могао да га поправи.

Али највише туге видели смо када нам је изговрао да је све спало на Зорана. То све, значи да педесетједногодишњи Зоран ради од ујутру до увече како би зарадио за остарелог оца и мајку, како би зарадио за децу која се школују у Крушевцу и за жену која брине о деци.

У Зорановом оку примећујемо умор и безнађе, очај је ипак најбоља реч. Не зато што је устао у пет и што је цео дан био на њиви. Он је са породицом дошао у ову кућу у Дабиновац 1999. године, прецизније 19. јуна, када више није могао да остане у својој кућу у селу Лауша, близу Подујева, то њега мучи. Разговор смо лако почели.

Зоран каже да је од свог села удаљен пет километара, а ваздушном линијом можда три.

"За сат времена нормалног хода могу да стигнем тамо где сам живео, у село Лауша у општини Подујево, то вам је прво село преко линије", прича Зоран.

Лауша је прво село преко административне линије и тамо је породица Ђорђевић имала, како Зоран каже, идеалан живот. Он, супруга и отац су били запослени, мајка му је бринула о лепој и великој кући и деци, а онда су морали све да напусте. Дошли су овде код рођака и остали.

"Ово није живот, видео си и сам док си долазио колико ти је требало да пређеш 20 километара, једно 45 минута, можда чак и сат времена у иделаним временским условима, а можеш да замислиш зими. Кад мораш на 'ниву' да ставиш сва четири ланца, па успориш, ставиш блокаду, па шта ти бог да. Пет метара напред па назад, па опет. То није живот, али кад се мора шта да се ради", каже Зоран.

"Ово је слепо црево, крај света"

Иако се баве пољопривредом, Ђорђевићи немају ни зрно своје земље. Живе у кући која није њихова и све мање је наде да ће се нешто променити.

Зоран не зна чему да се нада, каже ничему. "Нема неке перспективе, ево видите и сами. Ово је слепо црево, крај света. Нема даље. Тамо не можемо, (показује на село одакле је дошао, на Косову и Метохији) не смемо, овде нема посла. Видели сте Куршумлијску Бању, не знам да ли сте куче срели", упитао је Зоран.

Прошли пут када смо били овде, три кучета су лајала на поштара и мене. Овог пута нисмо видели ниједног пса. На то ће Зоран: "Е, нема их више, јер немају шта да једу!"

Све покушавам да се сетим неког питања да завршимо овај разговор у неком лепшем тону, али ето...

"Не знам, ни мени овде, јер ево погледајте, дим, пале (показује шуму која гори). Шиптари, краду наша дрва", каже Зоран.

Боли Зорана што су му други узели кућу, што му ти други пале шуме и краду дрва. Боли га што и даље одавде гледа светла у свом селу, а не може да оде тамо и што види неправду, а не може ништа да уради.

Има 51 годину. Живот је имао тешке задатке за њега и до сада је како-тако налазио решења. Али у последње време све му је теже. Нисмо успели разговор да завршимо у неком позитивном тону, можда га само нисмо нашли или га, једноставно, нема.

Судбина свих "Зорана" 

Дабиновац, Врело, Љуша, Шатра, у сваком од тих села живи неки "Зоран". Ниједан од њих нема сигнал за телефон и нема асфалтиран пут до куће. Неки од тих Зорана је овде дошао да живи јер је морао, а неки су хтели да се склоне из града, има и оних који су се вратили на село, јер их је град оставио без посла и избацио.

Можда је све морало да буде овако као што нам је сад, можда ништа нисмо могли да урадимо другачије. Можда сва села, а поготово ова у Куршумлији морају да се угасе и да нестану. Шта друго може да се догоди док слушате Љубишу Брадића, шефа Месне канцеларије, који нам чита прошлост, садашњост, али и будућност, све то пише у матичним књигама рођених.

"У срећно време на овим просторима, које покрива Месна канцеларија Куршумлијска Бања, било је доста рођења, рецимо да је 1952. године извршен 101 упис у књигу рођених, 1953. године овде је било 142 рођених, 1954. 138 уписаних у матичне књге, 2017. било је шест уписа, а 2018. био је један упис", истиче Брадић.

Остати или отићи 

Да ли се сећате поштара Филипа Филиповића?

Е тај поштар Филип Филиповић мора де обиђе двеста кућа, како би поделио пензије, рачуне, писма и што је још важније, да им однесе храну и лекове, да поразговара са свима, као што смо и ми сада.

Овде већина живи животом, који је по свему ближи XИX веку, али наравно нису их заобишли ни ови савремени проблем из XXИ. Због свега, Филип се понекад, са разлогом пита, да ли им помаже, зато што је ту за њих и зато што они делом и због њега остају у овим брдима.

Или би за све било боље и лакше да није тако. Да оду тамо, где има путева, сигнала за телефон, интернета и посла од којег могу да живе и школују децу.

Тешко је сада имати неки добар одговор, али статистика нам каже да за неко време, ако се ништа не промени, одговори неће бити потребни.