Анте Томић: Што је Хрват без Србина (и обрнуто)

Током једне такве радионице коју је држао у "Мокрин хаусу", разговарали смо са Антом Томићем. Смешка се док нам прича како у ствари и не зна на која би правила и смернице у писању указао будућим колегама.

"Немојте писати досадне књиге – јер ако је нешто досадно, није књижевност", објашњава нам да је то једини савет који свима говори.

Анте Томић заиста пише све, али никако не пише досадне књиге. Његови романи препознатљиви су по духовитим опаскама и сатиричним запажањима, а ако их неко није читао – онда је довољно поменути да је Томић аутор сценарија за филмове "Kараула", "Устав Републике Хрватске"...

За себе ипак највише воли да каже да је новинар. Његова оштра критика свакодневице редовно се појављује у штампи. То му помаже да одржи кондицију – и у писању и у критичком промишљању.

"Ја сваког тједна произведем одређену количину текста. Мислим да то помаже, мада зна бити фрустрирајуће и нису сви текстови увијек довољно добри, али сама свакодневност писања је врло важна", каже Томић.

Колико се разликује редовно писање за новине од писања прозе? Удаљава ли Вас штампа од књижевности?

Неки писци то потцјењују, писање књига им је елитније... А мени су у ствари новине супер! Ја писање у новинама сматрам важним. Мени је стало да то напишем, каткад се знало договорити да ме добар текст у новинама весели више него казалишна премијера мог сценарија. У новинама допрете до већег броја људи. Ја нисам елитиста, ја сам љевичар и ја се трудим обраћати се што већем броју људи. И ја волим бити на трафици и да сам ту са крижаљкама и хороскопом (смех)... Мени је то сјајно и јако ми се свиђа.

Они који читају Ваше колумне доживљавају Вас и као аналитичара, тумача прилика. Да ли Ви себе тако доживљавате?

Ја пишем ствари које желим казати и пишем неке реченице и мисли отворено и без суздржавања. Имам потребу да то кажем. Искрено, ја не мислим да је то нешто јако важно. И онда су ме почели људи заустављати на улици, хвалити то што сам написао и говорити да је добро да је неко имао храбрости то казат' и ја сам схватио да је то људима важно и да се људи осјећају добро. Тако сам схватио да радим неки друштвено вриједан посао. Мада ја и даље не мислим да сам ја ишта друго осим човјека који ставља своје мисли на папир.

Али те "мисли на папиру" некад буду праћене и тужбама, нису Вам непознати ни физички напади. Јесте ли се покајали због неког текста?

Мени се дешава да ми довикују на улици и да ме називају свакаквим именима. Имао сам и ружних реакција. Имао сам и ситацију да је читав град исписан графитима о мени. Али негдје је то и неко признање. Мислим – узрујао сам неке људе и кад чујете те људе – онда ми је некако драго да сам их узрујао. Доста би ми тешко пало да ме ти људи почну хвалити. Њихов бијес и увреде су неко признање.

Анте Томић воли да се супротставља устаљеном и већинском мишљењу средине. Без проблема је, у моменту кад се и председник Европског парламента извињавао јавности у Хрватској због изјаве да је су Истра и Далмација италијанске, отишао корак даље. Kао писац Сплита написао је да постоји чак и "српска Далмација", која је "данас можда без струје", али и као таква – завичај је и Симе Матавуља и Владана Деснице и Арсена Дедића. Једна од његових честих тема у колумнама је и Вуковар. Наравно, и ту полемише са доминантним ставовима. И све то објашњава једноставним примером:

"Градоначелник Вуковара ништа није учино за тај град, али он ће казат' ето на примјер да српска дјеца неће да устају на химну. И онда ће направити скандал око тога, и онда ће се причати како српска дјеца не устају на химну, и онда ће неко ударит' неког српског дјечака и тако ће се створити нека прича. Умјесто да причамо да у том граду нема ничега, нема живота, нема перспективе, нема будућности."

Не видите перспективу ни у Европској унији. Када је пре шест година Хрватска славила чланство у Унији, говорили сте како ће то само да олакша исељавање у европске земље, док добре стране евроинтеграција нисте примећивали. Да ли је данас дугачије, да ли се нешто променило?

Ако има нешто добро, ја то нисам примијетио. Догодила се депопулација и масовни егзодус. И раније су се исељавали, али то (чланство) је само олакшало исељавање. Заправо се није догодило ништа. Ја бих чак рекао да смо се раније претварали да смо културни и цивилизирани. Знате оно – као обитељски насилник прије но што се ожени па је био нешто као фин дечко, а онда се оженио па је он њу ошамарио. Тако смо и ми након што су нас примили у Унију, више се нисмо имали потребе претварати и поново смо потонули у тај некакав страшни национализам и нетрпељивост.

Можемо ли овај разговор да завршимо у оптимистичнијем тону?

Можемо.

Почели смо о писању – онда о томе и за крај: шта сада пишете?

Сад сам негдје у једном роману и не знам у којем ће се смјеру развијати. Онда радим и једну дјечју причу коју желим коначно након неког дужег времена завршит', то је нешто што ће бити једна већа сликовница. То је прича о једној птици која се боји висине. И радим један филмски сценариј са Рајком Грлићем.