Прерано у свету одраслих

За већину шеснаестогодишњака школа је главна и најчешће једина обавеза, али не и за Ђорђа Марковића. Када заврши наставу у машинској школи и дође кући чекају га бројни послови. Дан му је, каже, кратак да уради све што мора.

"Да нахраним гуске, шотке, пилиће, зечеве, да пресвучем оца. Мора да се ради", наводи Ђорђе.

Воли Ђорђе радове у пољу, око живине и зечева, не сметају му ни жуљевите руке, али му се живот потпуно променио пре три године када је отац имао мождани удар. Прошле године умрла је и мајка, па су он и сестра преузели бригу о домаћинству и непокретном оцу.

"Већ смо и навикли на све те обавезе јер ко ће други ако нећемо ми?", пита Александра.

Додаје да је кућа у јако лошем стању, али да јој најтеже пада здравствено стање оца. "Тата је у лошем стању, па би било добро да ако може оде у бању, како би се опоравио", наводи Александра.

Са 20.000 динара, колика је очева пензија и накнада за туђу негу и помоћ, Ђорђе каже да не може да покрије све трошкове. Зато ради и по селу. Удружењу за помоћ незбринутој и болесној деци у Параћину обратио се за помоћ, потребан му је циркулар за дрва и трактор да би лакше обрађивао своје њиве.

"Он уопште није тражио новчану помоћ него трактор, да би могао да ради, и да од тог рада и зарађује", наводи Елвин Станковић из Удружења "Параћин мали град велико срце".

Јавио се и донатор који ће заменити столарију на кући. Новца, ипак, нема довољно за пропалу белу технику и специјални кревет за непокретног оца.