Паралово, живот од данас до сутра

На пола пута између Грачанице и Гњилана налази се село Паралово које су Срби напустили пре две деценије. Данас опстаје тридесетак, углавном старачких домаћинстава раштрканих по брдима. У једном засеоку окруженом Албанцима са свих страна живи породица Ристић.

До овог засеока тешко се стиже и колима. Нема пута, путоказа, али ни Срба. Усамљена међу Албанцима живи десеточлана породица Ристић. Три генерације под једном кровом.

"Живот у овом селу односно у махали где ми живимо је живот од данас до сутра. Сваки дан личи један на други, пролазе дани и године", рекао је Предраг Ристић.

А већ двадесету годину истрајни су у једном - да остану на огњишту. Са комшијама Албанцима првих година после сукоба, кажу, као да се нису познавали. Ни данас немају много повода за разговор. 

"Али и у задње време живот је такав, мора да се комуницира, морамо да пролазимо кроз њихова села, морамо да идемо у њихове продавнице, купити нешто деци. Нема неких већих проблема осим нелегалне сече шума која се 20 година не зауставља", рекао је Предраг.

О огреву макар не брину, а брига мање је и храна коју производе - имају малу башту, неколико крава и живину. Уз то и Предрагову плату наставника руског језика у сеоској школи удаљеној неколико километара. Трећина ученика је из куће Ристића - његово двоје деце и два братанца.

Невена је испричала да је обезбеђен превоз до школе и да их је у разреду двоје.

У Александровом разреду - један ђак више. Он каже да му највише недостаје друштво, јер у селу нема другара. 

Без пријатељица или комшијске кафе је и њихова мама. Сунчица Ристић каже да су јој друштво јетрва, свекрва и деца када дођу из школе. 

Старијим укућанима недостаје неко други - сеоски лекар кога нема две године. До најближег сада путују двадесетак километара.

"Замислите, за један лек треба да идем у Шилово да препишу један лек да бих га купио", рекао је Живојин Ристић.

Памти боља времена када је у Паралову било свега, па и честих повода за окупљање. Међу гостима су били и Албанци.

"Можда ће да вам буде смешно али када сам се оженио 53 Албанца били на свадби, пет километара одавде. Нисмо имали никакав проблем раније, ишли смо да радимо код њих и они су долазили код нас, заједно смо чували стоку", испричао је Живојин. 

Данас фамилију и пријатеље дочекују углавном за славу, јер других прилика нема. Ипак, у овој кући весело је готово сваке вечери. За то је задужен најстарији унук који похађа гимназију у Шилову.

Јован каже да свако јутро устаје у пет сати и да је на почетку било напорно, али да се после навикао.

"Кад завршим средњу школу жеља ми је да одем на архитектуру или Електортехнички факултет", рекао је Јован.

А жеља старијих укућана је да остану на дедовини и када деца оду својим путем.

"Ову земљу смо налседили, можда 300 година су је наши стари чували, и греота би била да то оставимо. Решени смо и ја и моја породица и брат и снаја док смо у могућности да останемо ту на свом месту јер бољег места нам сигурно неће бити", рекао је Предраг. 

број коментара 2 пошаљи коментар
(недеља, 17. феб 2019, 23:43)
bata [нерегистровани]

svaka čast porodici ristić

da smo država kao što nismo pa da se vidi kako pomoći ovim ljudima.

(недеља, 17. феб 2019, 20:29)
anonymous [нерегистровани]

Bog Vam dao

Zdravlja ...srece i mira........!!!