Лош трип и опасан вајб

Медији су о убиству у малом сремском селу Лаћарак писали данима. Испливавали су нови детаљи без претераног удубљивања у то шта је довело једно дете у ситуацију да почини тешко убиство. Али, шта боље рикошетира читаност у врхове аналитике од малолетничког убиства?

Психолози објашњавају да тинејџери нису у потпуности формиране личности, те да је таква, импулсивна кривична дела, немогуће предвидети. Даг Коларевић, професор на Криминалистично-полицијском универзитету, узроке тражи дубље у друштву.

"Узрок је ерозија друштвеног морала, лоше васпитање, лоши узори. Они су бомбардовани агресивним садржајима на телевизијама где се емитују ријалити програми. Ако од малих ногу гледају да се проблеми решавају агресивним путем, они тако то и науче", објашњава Коларевић.

Како се научи код куће, тако се излази у свет. Ако дете у раној фази развоја не научи да поштује ауторитет, неће поштовати ни другове, ни наставнике. Зато Коларевић саветује да родитељ, ако примети штетне појаве код детета, то сасече у корену.

Деца умеју да одбију да изврше неку обавезу или им је тешко да оду у школу, па им родитељ попушта и оправдава. Према Коларевићевим речима, прави пут до стварања лоших навика.

"Дете није у стању да изађе на крај са фрустрацијама и онда кад га неко изнервира, а гледа ријалити где се они туку, псују, имате целу генерацију која није васпитана на исправан начин", напомиње Коларевић.

Постоје родитељи који своју децу васпитавају на начин за који мисле да је прави – тешким батинама. Истраживање Виктимолошког друштва Србије показало је да постоји веза између делинквенције и виктимизације. То потврђује теорију да насиље рађа насиље. Малолетници који су се делинквентно понашали, у 90 одсто случајева и сами су били жртве неког вида насиља.

"Показало се да су деца до 18 година чешће жртве неког облика насиља него што су делинквенти. Око 80 одсто је бар једном у животу доживело да буде жртва. Заправо су окруженији насиљем у породичном окружењу него споља", напомиње Сања Ћопић, виша научна срадница на Институту за криминолошка и социолошка истраживања и председница УО Виктимолошког друштва Србије.

Готово свака породица у Србији и сама је била жртва својеврсног насиља по морал и стандард. Транзиција и неповољно стање у земљи оставили су траг.

Сања Ћопић упозорава да лоша економска ситуација може довести до моралног урушавања породице, па самим тим то утиче и на децу. Носећи такву ситуацију из куће, врло је могуће, каже, да дете испољи неки имовински деликт.

"Када се говори о криминалитету малолетника, као и код пунолетних особа, највећи део оних дела које малолетници врше отпада на имовински криминалитет – нешто више од 50 одсто", објашњава Ћопићева.

Према званичним подацима Републичког завода за статистику, нема континуираног раста криминалитета уопште, па ни криминалитета малолетника. У извештају који је РТС-у доставио РЗС наводи се да су за убиство и тешко убиство 2006. године осуђена 24 малолетника. Десет мање у 2017.

Погрешна слика у медијима

Званични подаци су охрабрујући, али у медије доспевају само они најтежи случајеви. Они који доносе добру зараду. На основу таквих, сензационалистичких текстова, не преостаје ништа друго до да се закључи да су наша деца све насилнија. Онда следе и коментари на сајтовима: "овога није било у моје време" и "деца су све гора".

"Чини се да се погрешна слика стиче на основу написа у медијима јер се потенцирањем најтежих случајева стиче утисак да су малолетници потпуно страшни и да је све више кривичних дела која они врше. Статистике говоре управо супротно", указује Ћопићева.

Међутим, не извештавају сви медији исто о деци. Док се телевизије више баве феноменом насиља, иницирано конкретним случајем, таблоиди "лешинаре" и траже прљаве детаље.

"То су сензационалистички текстови, ударни, са насловних страна, у којима медији откривају ко су малолетници, најчешће са комбинацијом података, иницијалима жртве или починиоца, фотографијом препознатљиве околине. То ни законом ни кодексом није допуштено јер се ради о малолетницима", каже Драгана Бјелица из Удружења новинара Србије, која је 2012. учествовала у истраживању које су спровели УНС и Уницеф о начину на који медији извештавају о деци.

Такође, и истраживање које је током 2018. спровео Центар за професионализацију медија поновило је сличне резултате. Медији ретко извештавају о деци. Када то чине, најчешће је реч о насиљу, наркоманији, несрећама и злостављању.

"На тај начин се деци индиректно поручује да пажњу медија, али и целокупне јавности, не завређују запажени резултати у школи, на такмичењима или позитивне акције које покрећу деца, већ превасходно разни инциденти, што даље резултира искривљеном медијском сликом о самој деци", сматра Марко Недељковић, председник Центра за професионализацију медија и медијску писменост.

Нове технологије, Јутјуб, Инстаграм и остале мреже, омогућиле су свима једнаку доступност различитих садржаја, често негативних. Психолози упозоравају да то може да утиче на младе да испољавању неке облике насиља.

"Медији јесу креатори и утичу на стварање доброг укуса публике, на то шта је допуштено у јавном чињењу, говору, које је понашање друштвено пожељно, а које није. У тој мери утичу и на младе. Ако их у медијима нема, или их има само када се ради о насиљу, то свакако даје искривљену слику", напомиње Драгана Бјелица.

Даг Коларевић зато указује да медији могу много да учине. Пре свега кроз едукативне и поучне емисије у којима прави узори говоре о мирољубивом понашању. Са њим је сагласна и Сања Ћопић.

"Медији могу да имају већу улогу и да пласирају садржај који је усмерен ка превенцији делинквенције, виктимизације. Такође, и ка подстицању вредности које могу да допринесу томе да се малолетници не понашају на тај начин", истиче Ћопићева.

Кимоно, а не црвени картони

Често су нас тим правим вредностима учили спортисти. Зато је спорт у школама, каже Коларевић, један од кључних фактора за превенцију насиља.

У Сједињеним Државама готово у свакој школи тренирају се бокс или кошарка. У Француској, на пример, свака школа има џудо клуб. Зато и не чуди информација да та земља има више џудо клубова од Јапана, земље колевке тог спорта.

"На тим часовима ће испољити агресију на друштвено пожељан начин, развиће тело и дух, а најважније, развиће осећај за поштовање противника. То је задатак државе и школског система. Ово код нас је неуспех школе и система", напомиње Даг Коларевић.

Додаје да је, из угла њега као психолога, погрешно што се у Србији највише улаже у фудбал јер се свака туча или неспоразум решавају црвеним картонима.

Бављење спортом у локалној заједници једна је од препорука коју даје Виктимолошко друштво како би се превенирало насиље. Један од програма који се већ примењује у свету је Програм STARTS – Succes through Academic and Recreational Support.

У оквиру овог програма, обезбеђује се бесплатан садржај, а првенство учествовања имају деца слабијег материјалног статуса. Евалуација је указала на добре резултате у превенирању криминалног понашања.

Професионализам и етика у извештавању. Основни, а изгледа за медије "најтеже" остварив принцип. Било да је жртва дете или одрастао човек, третман штампе је исти – уз кршење кодекса и етике објављивање свих детаља.

"Грађани, заинтересована јавност, треба да се жале медијима, новинарским удружењима, Регулаторном телу, када сматрају да је медијским извештавањем пређена мера доброг укуса, прекршен закон, нарушено право малолетника. И да истрајавају на тражењу одговора шта је предузето", истиче Драгана Бјелица.

Црвени картон дали су недавно својим родитељима дечаци на Бањици. Родитељи су се потукли на трибинама током ватерполо меча. Деца нису хтела да наставе, него су се додавала до краја утакмице. Наступили су као прави промотери фер-плеја и ненасиља.

Иако на први поглед на насловне стране штампе делује да наши млади нису никада били гори и агресивнији, званична статистика и мали "амбасадори" са Бањице охрабрују.

Тимски дух дечака ватерполиста лекција је за читаво друштво.