Вук Драшковић и краљ Александар у Загребу

Мирис кобасица, куваног вина, кестења, пиво, играчке, дрвене кућице, окићен град. Тако ових дана изгледа Загреб. Од почетка децембра траје такозвани адвент, период који претходи прослави Божића, а Загреб је три године заредом добијао награду за најбоље организовани адвент у Европи. У таквој свечаној божићној атмосфери, после много година, у Загребу се појавио неочекивани гост.

Вук Драшковић у Загреб је понео и своју књигу, која је већ месецима најпродаванија у Србији. Али краљ Александар и његова Југославија, то баш и није омиљена тема у Хрватској данас. Вук Драшковић у Загребу, то је сензација, а Вук Драшковић и краљ Александар заједно у Загребу, то је већ прича.

Да је тог 22. децембра Вук у Загребу, није знао нико од оних које смо на улици питали шта мисле о Драшковићу.

"Вук Драшковић, озбиљно?", "Деведесетих година није се показао, мислим да је био антихрватски расположен и то ми се није свидело", "Па добро, ето, треба гледат садашњост", нека су од мишљења грађана Загреба са којима смо разговарали.

"На промоцију сам желео да дођем, али сам био спречен", каже бивши хрватски министар културе Златко Хасанбеговић, који је замолио да му Драшковић потпише књигу. Златко Хасанбеговић српској јавности је познат по контроверзним ставовима о Другом светском рату и НДХ, рецимо по реченици да антифашизам није темељ данашње Хрватске и да га нема у уставу. Занимљиво, Хасанбеговић каже да је Вука Драшковића читао још 90-их у крагујевачким Погледима, листу Српска реч, а читао је и Драшковићеве књиге.

"Али оно што је мене одбијало то је што су његови романи имали дневнополитичку позадину, дакле од 'Ножа' па надаље они су увек били у функцији његовог политичког циља, као што знамо, они су се мењали из месеца у месец до данашњег дана, назвао бих га поједностављено Добрицом Ћосићем с брадом", каже Златко Хасанбеговић.

Шта је Хрватима Александар? 

Промоцију књиге Вука Драшковића организовало Српско народно вијеће из Загреба, а осим аутора у расправи су учествовали историчар и публициста из Хрватске Тихомир Понош и уредник Недељника из Београда Вељко Лалић. Вук Драшковић у Загребу је био пре више од 10 година, тада као шеф дипломатије, али каже, ову посету сматра важнијом.

"Сада сам дошао са Александром, творцем Југославије, 100 година је од стварања прве државе Јужних Словена, а и то обележавање одвија се у несхватљивој атмосфери, овде рецимо ниједном речју није се обележило 100 година од стварања Kраљевине СХС, уместо тога говорило се о 100 година од пропасти Аустроугарске, као да се жели прекројити маказама, да нема ничега између 1918. и 1992. године", каже Вук Драшковић.

"Чувајте се великих жеља јер се може догодити да се оне и остваре, то је снашло Александра. Убили су га, убијен је због Југославије, и због Далмације", рекао је Драшковић у Загребу. Рекао је и да је Александар створио велику државу од Алпа до Солуна, али да је због Југославије жртвовао две државе, Србију и Црну Гору. То је, каже, већа жртва од оне епске о зидању Скадра.

На констатацију да немали број Хрвата данас Александрову Југославију сматра тамницом хрватског народа, Драшковић каже: "Можда један велики део ових што говоре званично у име Хрвата, али они обични нарочито у Далмацији не мисле тако, имате плејаду младих историчара који на поштен начин говоре о 1918, када је постављен темељ данашњој Хрватској. Јер да није било 1918. и Југославије, од Хрватске не би остало ништа", каже Вук Драшковић.

"То ми не знамо, у историји постоји оно што се догодило, а не оно што је могло", одговара Златко Хасанбеговић и додаје: "На то питање шта би било може вам одговорити тарот Милан, озбиљни историчари се тиме не баве. Догодило се оно што се догодило."

Сан о балканској Америци

Kључни догађај за Хрвате, када говоре о Александровој Југославији, било је убиство у Скупштини 1928. Стјепана Радића. Вук Драшковић каже да су Срби крваво платили за тај злочин и да нико није више патио од краља Александра. Након убиства хрватских посланика, краљ уводи диктатуру и ствара Краљевину Југославију.

"Он је опседнут био тиме да сви будемо Југословени, а онда је схватио да није исто бити Американац у Америци и Југословен у Југославији. Мачек је њему, док је још био регент, рекао – ако је прслук лоше закопчан, мора се откопчати, па поново закопчати. Он ће од почетка тај прслук да откопчава, па закопчава, па да би дошао 1929. на идеју интегралног југословенства и поделу земље на неких девет бановина по узору на Америку", истиче Драшковић.

У октобру 1934, краљ Александар отпловио је за Марсељ бродом "Дубровник". Kовчег са телом краља у земљу се враћао преко некада оријунашког Сплита, где су га поред риве испраћали. После Сплита, ковчег са телом краља Александра стигао је у Загреб.

"Ти спроводи су показивали расположење, али само у делу народа, постојали су и онда и данас они који нису тамо били, а знамо јако добро какав је развитак наступио у априлу 1941. године и колико је било заинтересованих за одбрану те државе", каже Златко Хасанбеговић.

Саша Kосановић каже да се у Загребу данас нико не бави Александром. "Хрватска се прави да није живела ни у претходној Републици Југославији, а камоли у Краљевини, не спомиње се име Југославија, него се говори о бившој држави, та бивша држава је презрена као тамница народа, али десет пута гора је била Краљевина Југославија", каже Kосановић.

На крају књиге Вук Драшковић даје занимљив дијалог који први човек друге Југославије Јосип Броз води са портретом краља Александра.

"Заправо икона тих српских и хрватских Југословена је Јосип Броз, а не краљ, и Драшковић покушава јединој кључној југословенској личности да супротстави краља Александра, дакле улази у један идентитетски подухват који је осуђен на пораз. Рекао бих – Вук је другосрбијанац, али који ипак из становитих идеолошких разлога не може прихватити ту идеолошку баштину тзв. друге Србије, а то је југокомунизам и титоизам, и покушава им подметнути ипак нешто што има органску везу са српском националном традицијом, али од тога, наравно, неће бити ништа", каже Златко Хасанбеговић.

"Сви који се обрушавају камењем на Александра, не окривљују Тита, јер добро знају да је и друга Југославија била Александрова, она је била Титова само по државном уређењу, али је по крштењу и она била Александрова, да није Југославија створена 1918, никад више не би била створена", истиче Вук Драшковић.

Ново откопчавање капута

Kада се крајем 80-их свет променио, мења се и Југославија, поставило се питање да ли откопчати или закопчати дугмад на капуту званом Југославија? И због тих идеја, аутора романа "Александар од Југославије" данас памте у Хрватској. Верују да су то биле великосрпске идеје. 

"Признајем да сам ја крајем 80-их, кад још нема партија, можда постао жртва свог претераног историјског знања, јер сам се тада сетио да је Југославија била у кризи 30-их година, једнан од излаза из кризе је било тако што ће се федерализовати на словеначку, хрватску и бановину српских земаља, и мени се учинило те 1989. да је била идеална прилика да то урадимо", истиче Драшковић и одговара да се не каје због тих идеја.

"Реакција је била веома негативна, и ја сам убрзо схватио да је грешка, да сам прслук лоше закопчао и да га морам откопчати и закопчати према правилима нове стварности, схватио сам да су у другој Југославији створене републике, нове нације, и да се та реалност мора поштовати, и онда сам променио плочу", истиче лидер Српског покрета обнове.

На примедбе да му у Хрватској замерају што баштини традицију Равногорског покрета, Драшковић одговара: "Ма не баштиним ја ничију традицију, ја сам рођен после рата, и ја сам само био поштен према чињеницама из рата, па и према тој чињеници да је успостављена некаква лажна симетрија 1945. између усташког и Равногорског покрета, то је комунистичком победнику одговарало, да Србе и Хрвате изједначи и у злочину", истиче Драшковић.

Његове књиге о краљу Александру у загребачким књижарама неће бити, они који желе да је прочитају мораће да дођу у Београд да је купе. Мада Вук Драшковић каже да је већ и сада читају, у тајности, "а то је најслађе". 

На крају посете Загребу, Драшковић је прошетао до Мештровићевог павиљона, где је разгледао изложбу студената ликовних академија. Мере безбедности су биле јаке, али ни реакција готово да није било. Уосталом, као ни током целе посете.