Танасковић: Ни Османлије Србима нису отимале гусле

"Листа нематеријалног наслеђа је врло популарна и данас се земље више труде да упишу нешто на ту листу него на листу материјалног наслеђа", каже у интервјуу за Око магазин Дарко Танасковић, који је од 2014. до лета ове године био амбасадор Србије при Унеску.

Објашњава да је полемика која се води у јавности о томе чије су гусле и ко има право на њих резултат "негативног уплива политике".

Оријенталиста по образовању, Танасковић подсећа да ни Османлије нису Србима отимале гусле.

На дан када је певање уз гусле уписано на листу нематеријалне баштине, отворен је Културни центар Србије у Пекингу, где је управо певање уз гусле било део свечане церемоније отварања. Потом је уследио протест Министарства културе Црне Горе. Има ли он уопште основа?

– Уписано је певање праћено гуслама, као једна целина која има специфичан културни значај и не може се одрећи да то припада српској традицији и савремености, као један феномен који превазилази тај инструмент као такав. Та реакција је плод једне ситуације у региону и потребе да се реагује за сваки случај због сопственог јавног мњења на све што некоме може изгледати као посезање за туђим културним наслеђем. У овом случају, то је вишеструко бесмислено! Пре свега, номинација је увек у принципу отворена и за друге индивидуалне и колективне номинације те врсте. Друго, нико не може порећи да српском народу припадају гусле као што припадају и српском народу у Црној Гори и онима који себе сматрају Црногорцима. Били су и коментари у вези са ношњом коју је носио гуслар приликом манифестације (отварања Културног центра), која је такође веома значајна.

Министарство културе Србије одговорило је да је то део ношње коју носе Срби у Херцеговини и Црној Гори...

– Па ко је и носио другачију ношњу у Црној Гори?! Знате, ја бих рекао нешто што би могло бити решење, али не може због политизације свега тога. Једна је ствар народ, друга ствар нација, у овом случају један део народа српског је одлучио да буде посебна политичка нација и то нико не може оспорити са становишта културе и осталог, али тврдити да у претходном историјском периоду, који је претходио свему овом, култура није заједничка заправо иста, то је та ревизија или покушај ревизије историје који је погрешан и онда се ствара у јавности један сентимент острашћености потпуно непримерен и онда се говори о престизању.

Има ли овде добитника и губитника? Културно добро, да појаснимо, није нека интелектуална својина, патент, на који нико осим оног ко га је уписао нема право.

– Наравно. Није то неки заштићени бренд алкохолног пића где би сад био кажњен неко ко посегне за тим брендом. Имају право и друге земље да се прикључе номинацији, појединачно или колективно.

Приштински лист Коха пише, а за сада нико није демантовао, да су Црна Гора, Албанија, Хрватска и Босна и Херцеговина упутиле захтев Унеску да се размотри да ли гусле припадају византијској или арапској традицији. Да ли ће уопште Унеско такав захтев разматрати?

– То је потпуно ирелевантно, то могуће далеко порекло! Иначе ништа не бисмо могли уписати на листу, све би било грчко или кинеско или... Тако је албански гуслар сузе проливао и оптужио министарство за неспособност и рекао да их је Србија претекла и онда су морали да дају једно саопштење, да би умирили јавност, где врло јасно кажу да чињеница да је Србија уписала певање уз гусле не значи да су гусле постале само српске. Уосталом, Албанци их зову лаута, мада бар десетак народа тај назив има у свом језику и традицији.

Ви сте у једном ауторском тексту написали: "Немојте покушавати да Србима баш све одузмете. Оставите им бар гусле. Ни Османлије их нису отимале."

– Ми смо у најтежим историјским приликама певали уз гусле. Песма нас је одржала, њојзи хвала. Па и данас се морамо држати за културу, јер очигледно и по овим резултатима у Унеску ту смо најјачи. А с друге стране, Косово није успело да уђе у Унеско.

Неки тумачи управо то повезују са актуелним реакцијама. Кажу да је постојао покушај да Тирана и Приштина заједно упишу гусле односно лауту на листу па је тај захтев одбијен јер Косово није у Унеску и није ни успео покушај Приштине да постане члан... Да ли то може да буде узрок ових негативних реакција из окружења?

– Све је то повезано, иако феномени нису истог реда. Када је реч о наводном намераваном кандидовању гусала од Албаније и Приштине, ја сам то у Унеску чуо као вест, али то није потврђено. А морам да признам да је то можда утицало и на наше да се убрзају, јер је тада удружење гуслара помало панично завапило да ће нам Албанци отети гусле, на сличан начин као они сада. Знате шта – није лоше да смо ми једном нешто први уписали! Па нека се сада они прикључе. И мислим да ту нема проблема, осим ако није проблем што је Србија прва уписала, а некима је и то очигледно проблем.

Што се тиче оног другог аспекта, а то је пријем Косова у Унеско, ту постоје два момента. Један је да све што се догађа, па и у Интерполу и другде, сведочи да је положај Србије побољшан и то изазива нервозу код оних који би на свој начин да реше проблем статуса Косова. А с друге стране, јако је добро да је у Србији схваћено да је ево после уписа стећака, које смо уписали заједнички са овима који се сада наводно супротстављају упису гусала као српских, уписали смо и славу и коло... И схватили смо да Србија мора бити активна да би се њен глас боље чуо и у вези са приоритетним националним питањима културног наслеђа на Косову и Метохији.

Ту дакле говоримо о материјалној баштини, која је уписана на Унескову листу као "Средњовековни споменици на Косову, Србија" и која се води као угрожена баштина. Шта уколико Приштина интензивира своје захтеве да постане члан Унеска и шта ако јој то некад успе?

– Ту су, за сада, шансе мале. Србија томе мора да се аргументовано супротстави, не само из политичких него и културних и моралних разлога. А пошто морамо размишљати и о најгорим сценаријима, ако би се догодило да Косово као држава буде у Унеску, онда би се то водило територијално као Косово, што не значи да би то било у смислу власништва. Наравно, знате како се Албанци односе према нашем наслеђу и кад би формално били надлежни, илузорно је и наивно мислити да би их боље чували.