"Све прође, па и доживотна" – нова књига Жарка Лаушевића

Писац Жарко Лаушевић се у новој књизи представља као аутор драматичног штива које спада у врхунске записе дневничке литературе.

Он је 30 месеци у затвору Забела, осуђеник број 28375 кога погрдно зову Глумац и који води своје потресне белешке. Живот на робији је никад предвидив и често невероватан, људи су сурови и неухватљиви.

Жарко је болно искрен у преиспитивању свог удела у кривици због које је лишен слободе, вапи за својом љубављу, Анитом, за децом, за родитељима. Дирљиво је његово опраштање од оца, убедљив је када отказује пуномоћ свом славном адвокату, бриљантан у својој завршној речи на суду.

Колико год признаје кад клоне и кад не види има ли сутрашњег дана, толико је циничан и духовит када за то има повода, па филмски дочарава своје јунаке, међу којима су и колеге које га обилазе, један од њих добри и драги Јосиф Татић.

Књига "Све прође, па и доживотна" је узбудљива документаристичка проза у литерарном ткању која се тешко оставља до последње странице.

"На страницама нове књиге Жарка Лаушевића 'Све прође, па и доживотна' налазимо беспоштедно строго вођене и доследно бележене разговоре са самим собом. Те Лаушевићеве, до суровости прецизне вивисекције сопствене позиције у досуђеној кривици, аутентичном мисаоном оштрином и смелим захватима у само срце чињеница, чине ову књигу изузетном", наводи књижевница и редитељка Виде Огњеновић у предговору књиге.

Без болећивости и без позе

Вида Огњеновић истиче да је снага књиге у томе што је без болећивости, што не замагљује, не мами сажаљење, не позира, већ разоткрива и не узмиче пред суочавањем.

"Због тог сасвим необичног ауторског става, ова би дневничка књига, верујем, прошла и најстрожи избор за листу врхунских у својој књижевној врсти", наглашава Огњеновићева.

"Док слика икону за руководиоца затвора, затим портрете својих родитеља, бележи у дневник да се на чудан начин осећа као да је неко друго биће док то ради, као да није ни овде ни тамо. А онда га неке појаве сурово врате унутар омеђеног круга... У дневник је уписао колико му је значио телеграм Мире Ступице којим му честита нову 1997. годину... али и жал што га нису пустили на сахрану добром и присном старом пријатељу, глумцу Пепију Лаковићу, кога је од милоште звао – 'оцо'", истиче Огњеновићева.

"И још је много тога поверио дневнику на јединствен начин, без патетике, без ламента, без вазда спремне дежурне сузе у грлу и шаржираног ефекта. У целости наводи неке неодољиво згодне догађаје са колегама глумцима који му долазе у посету, дивне очинске разговоре са децом, писма Анити, родбини и пријатељима, као и она која шаље, уз молбе за обнову суђења и друге адвокатске интервенције", закључила је Огњеновићева.

Исто тако уписује понеки аутентични дијалог са затвореницима, као овај:

"Жаре, ти си добар, не ваља ти то."

"Овде су сви добри."

"Нико овде није добар, ти јеси."

"Јок ја. Само се претварам. Дипломирани глумац."

Књига ће бити у продаји од 21. децембра у објектима "Мој киоск" и свим боље снабдевеним књижарама.